Уметник као археолог

Аран­ђе­ло­вац – Умет­ност жи­ви од хра­брих да пре­по­зна­ју оно иза и оно ис­пред, и од спо­соб­них, да увек иду да­ље. Та­ко се понелo и пе­то­ро умет­ни­ка, ко­ји су про­шлог ле­та у Ка­ра­ђор­ђе­вом ва­ја­ту у Ора­шцу кре­ну­ли у ис­тра­жи­ва­ње раз­ли­чи­тих ре­флек­си­ја про­шло­сти у окви­ру за­да­те те­ме „Умет­ник као ар­хе­о­лог”. Ре­зул­тат тог про­ми­шља­ња је са­да пред очи­ма јав­но­сти у Му­зе­ју Пр­вог срп­ског устан­ка у Ора­шцу, где су на та­ло­зи­ма исто­риј­ских на­сла­га, из­ло­жи­ли сво­ја де­ла Ан­ђел­ка Бо­јо­вић, Ма­ри­е­ла Цве­тић, Ми­лан Ан­тић, Вла­ди­мир Ми­ла­но­вић и Ма­ри­ја Ше­вић.

Се­лек­тор ли­ков­не ко­ло­ни­је, иза ко­је сто­ји На­род­ни му­зеј у Аран­ђе­лов­цу, би­ла је исто­ри­чар­ка умет­но­сти и ли­ков­на кри­ти­чар­ка Бо­ја­на Бу­рић, ко­ја већ две го­ди­не вр­ло успе­шно спро­во­ди сво­ју кул­ту­ро­ло­шку ми­си­ју да збир­ка сли­ка, ко­ја се по­ла­ко фор­ми­ра у му­зе­ју, бу­де уте­ме­ље­на на ква­ли­те­ту, што не ис­кљу­чу­је ло­кал­ни исто­риј­ски то­по­ним, у овом слу­ча­ју ши­ро­ко по­ста­вљен у сми­слу те­рен­ског и ин­тер­нет­ског ис­тра­жи­ва­ња.

– У са­зи­ву ко­ло­ни­је 2017. уче­ство­ва­ли су умет­ни­ци ко­ји се пре­вас­ход­но из­ра­жа­ва­ју сли­ком као нај­ши­ре схва­ће­ним под­руч­јем де­ло­ва­ња, а има­ју по­тре­бе да бе­ле­же сво­је вре­мен­ско освр­та­ње на да­љу или бли­ску про­шлост, ко­ја се од­но­си на оп­ште­дру­штве­ну или лич­ну, по­ро­дич­ну исто­ри­ју. Ово­го­ди­шњи из­бор умет­ни­ка ра­чу­нао је са ши­ро­ким ге­не­ра­циј­ским ра­спо­ном и раз­ли­чи­то­шћу њи­хо­вих при­сту­па ства­ра­ла­штву, као и сло­бо­ди у тре­ти­ра­њу ме­ди­ја, што до­при­но­си ди­вер­зи­те­ту ар­те­фа­ка­та – са­же­то је об­ја­шње­ње се­лек­тор­ке.

Та­ко је Ан­ђел­ка Бо­јо­вић, ти­пич­на пред­став­ни­ца кла­сич­ног сли­кар­ства, по­се­гла за ре­ми­ни­сцен­ци­јом и ре­ин­тер­пре­та­ци­јом Го­ји­не бит­ке из 1808, ко­ја се вре­мен­ски по­кла­па са ко­ви­тла­вим вре­ме­ни­ма у вре­ме Пр­вог срп­ског устан­ка, сме­шта­ју­ћи је при­том у шу­ма­диј­ски пеј­заж, што јој да­је пот­пу­но нов зна­чај и сми­сао. Та ис­пре­пле­та­на те­ла у жа­ру бит­ке у пот­пу­ном су кон­тра­сту са ми­ни­ма­ли­стич­ким дип­ти­хом Ми­ла­на Ан­ти­ћа (Кра­ђор­ђе­ва шниц­ла и При­лог са­ла­та), ко­ји на ап­страк­тан и ду­хо­ви­то-ци­ни­чан на­чин ис­ка­зу­је свој став пре­ма не­че­му што се ми­ни­ми­зи­ра, док ње­го­ва мла­да ко­ле­ги­ни­ца Ма­ри­ја Ше­вић сво­ју ар­хе­о­ло­шку ми­си­ју на­ла­зи у при­ват­ној фо­то­граф­ској ко­лек­ци­ји сво­је фа­ми­ли­је. Ма­ри­е­ла Цве­тић се бавилa раз­вр­ста­ва­њем ра­зних раз­глед­ни­ца са ср­дач­ним по­здра­ви­ма из Аран­ђе­лов­ца и мо­жда је нај­ди­рект­ни­је од­го­во­ри­ла на за­да­ту те­му. И нај­зад, Вла­ди­мир Ми­ла­но­вић је оства­рио зна­чај­на де­ла, ко­ја се ба­зи­ра­ју на по­зна­тој ком­би­на­ци­ји ко­ла­жа и фраг­мен­та из раз­ли­чи­тих ме­ди­ја (те­ле­ви­зи­је, фил­ма), ства­ра­ју­ћи чи­та­ву исто­риј­ску епо­пе­ју, али и сми­ре­ни лик Ка­ра­ђор­ђа у ди­ги­тал­ној штам­пи на па­пи­ру, чи­је се исто­риј­ско по­стиг­ну­ће сла­ви ових да­на као Дан др­жав­но­сти Ср­би­је.