Тајне средњовековног српског вина

Кад је реч о ви­ну, до­да­је, по­че­ци спра­вља­ња овог пи­ћа код нас ја­вља­ју се с раз­во­јем пи­сме­но­сти и осни­ва­њем ма­на­сти­ра.

„Кад је Сте­фан Не­ма­ња осни­вао Хи­лан­дар, он је у по­ве­љи на­вео да том ма­на­сти­ру да­ру­је и ви­но­гра­де у Ве­ли­кој Хо­чи. По свој при­ли­ци ти исти ви­но­гра­ди и да­ље по­сто­је, јер та­мо­шње ста­нов­ни­штво је­дан од њих на­зи­ва ви­но­гра­дом све­тог кра­ља, а дру­ги ви­но­гра­дом ца­ра Ду­ша­на”, об­ја­шња­ва По­по­вић.

На прак­су да­ри­ва­ња ви­но­гра­да ма­на­сти­ри­ма ука­зао је и исто­ри­чар Ми­лош Бла­го­је­вић у ка­пи­тал­ном де­лу „Зе­мљо­рад­ња у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји”, на­во­де­ћи да су их и Сте­фан Пр­во­вен­ча­ни и краљ Дра­гу­тин по­кла­ња­ли Хи­лан­да­ру.

Го­во­ре­ћи о Све­том Три­фу­ну, По­по­вић под­се­ћа да је у сред­њо­ве­ков­ној срп­ској др­жа­ви цен­трал­но ме­сто про­сла­ве да­на по­све­ће­ног овом све­цу био град Ко­тор, у ко­јем се та­ко­ђе пра­ви­ло ви­но, баш као и у Ду­бров­ни­ку, Сто­ну, Пе­ље­шцу... Због по­год­не кли­ме, ви­но­ва ло­за је уз­га­ја­на нај­пре у тим при­мор­ским кра­је­ви­ма, али и да­на­шњој Ма­ке­до­ни­ји и Ме­то­хи­ји – јед­ном од цен­трал­них ви­но­гор­ја још од нај­ра­ни­јих вре­ме­на, о че­му све­до­чи при­мер Ве­ли­ке Хо­че. Од 14. ве­ка, пре­ма исто­риј­ским из­во­ри­ма, про­из­вод­ња се по­ја­вљу­је и у Вра­њу, Па­ра­ћи­ну, Про­ку­пљу, а зна­ме­ни­та ви­но­гор­ја на­ста­ју и на по­се­ди­ма ма­на­сти­ра по­пут Жи­че, Ма­на­си­је или Ра­ва­ни­це.

„Не­ма до­вољ­но по­да­та­ка о вр­ста­ма, али зна се да је пра­вље­но и цр­но и бе­ло ви­но, као и да су не­ке сор­те би­ле по­себ­но на це­ни, по­пут мал­ва­зи­је, из­вор­но про­из­во­ђе­не на ју­гу Пе­ло­по­не­за, ко­ју су Ве­не­ци­јан­ци пре­не­ли дуж це­лог Ја­дра­на”, ис­ти­че По­по­вић.

Да од 14. ве­ка до­ла­зи до екс­пан­зи­је ви­но­гра­дар­ства, по­твр­ђу­ју и тур­ски деф­те­ри из ко­јих се мо­же са­зна­ти ко­ли­ка је би­ла рас­про­стра­ње­ност кул­ту­ре ви­но­ве ло­зе, али и по­ре­зи на­пла­ћи­ва­ни од ви­на и ши­ре. Из тих из­во­ра, ка­же По­по­вић, ви­ди се да је у Сме­де­ре­ву про­из­вод­ња ви­на би­ла ве­ли­ки из­вор при­хо­да.

„Уоп­ште, мо­рав­ска Ср­би­ја, од­но­сно кне­же­ви­на и де­спо­то­ви­на из пе­ри­о­да кра­ја дру­ге по­ло­ви­не 14. и пр­ве по­ло­ви­не 15. ве­ка по­ста­ју де­ло­ви зе­мље где се огром­не по­вр­ши­не пре­тва­ра­ју у ви­но­гра­де. Ода­тле ће по до­ла­ску Ту­ра­ка та­мо­шње ста­нов­ни­штво пре­ла­зи­ти се­вер­но од Са­ве и Ду­на­ва, па ће кул­ту­ру ви­на пре­не­ти и на Фру­шку го­ру”, об­ја­шња­ва По­по­вић.

Ме­ђу глав­ним про­из­во­ђа­чи­ма у сред­њо­ве­ков­ној срп­ској др­жа­ви су би­ли ма­на­сти­ри ко­ји­ма су ви­но и ри­ба би­ли по­треб­ни за вер­ске об­ре­де и ис­хра­ну. За­то су, пре­ма Ми­ло­шу Бла­го­је­ви­ћу, ви­но­гра­ди че­сто по­ми­ња­ни и у ма­на­стир­ским по­ве­ља­ма. За ви­но је би­ло ме­ста и у прав­ним до­ку­мен­ти­ма, па се у За­ко­ну о руд­ни­ци­ма де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа, ко­ји се од­но­си на Но­во Бр­до пред­ви­ђа на­пла­ћи­ва­ње да­жби­не (псу­ња) за сва­ко ви­но ко­је се из­не­се на град­ски трг, осим оног про­из­ве­де­ног у град­ском ме­то­ху. Ову од­ред­бу, Бла­го­је­вић не ту­ма­чи са­мо фи­скал­ним раз­ло­зи­ма, већ и на­ме­ром да се ло­кал­ни про­из­во­ђа­чи за­шти­те од кон­ку­рен­ци­је из „ино­стран­ства”, то јест ван град­ског ме­то­ха. Сред­њо­ве­ков­ни про­пи­си су, та­ко­ђе, за­бра­њи­ва­ли ме­ша­ње Ба­ху­со­вог на­пит­ка с во­дом, а по­је­ди­не за­кон­ске од­ред­бе из вре­ме­на ца­ра Ду­ша­на се, пре­ма не­ким ту­ма­че­њи­ма, мо­гу сма­тра­ти за­чет­ком за­шти­те ге­о­граф­ског по­ре­кла овог пи­ћа.

Од исто­риј­ских све­до­че­ња о успо­ну ви­но­гра­дар­ства у Ср­би­ји у 15. ве­ку из­два­ја­ју се за­па­жа­ња Кон­стан­ти­на Фи­ло­зо­фа да су „за­са­ђе­ни мно­ги ви­но­гра­ди, ниг­де та­ко без ве­ли­ких тру­до­ва, као у овој зе­мљи” или Бер­тран­до­на де ла Бро­ки­је­ра да по до­ли­на­ма та­да­шње срп­ске др­жа­ве има мно­го се­ла и до­брих жи­вот­них на­мир­ни­ца, а на­ро­чи­то до­брог ви­на.