Нови рат у Сирији

Не­ко­ли­ко озбиљ­них окр­ша­ја у крат­ком вре­мен­ском пе­ри­о­ду не слу­ти на до­бро. На­про­тив, све ука­зу­је на то да по­сао ко­ји је Ру­си­ја за­по­че­ла у Си­ри­ји још 2015, у је­ку та­мо­шњег гра­ђан­ског ра­та, не са­мо да ни­је окон­чан већ да је мо­гућ­ност но­вог ши­ре­ња су­ко­ба, ко­ји је већ од­нео сто­ти­не хи­ља­да жи­во­та, вр­ло ре­ал­на. Ис­по­ста­ви­ло се та­ко да је ве­ли­ко и пом­пе­зно по­вла­че­ње ру­ских је­ди­ни­ца из Си­ри­је по­ло­ви­ном де­цем­бра про­шле го­ди­не би­ло – пре­у­ра­ње­но. 

По свој при­ли­ци, ра­чу­ни­ца ру­ских вој­них пла­не­ра ан­га­жо­ва­них да сми­ре си­риј­ски ха­ос ни­је се по­ка­за­ла ва­ља­ном. На­и­ме, не­скри­ве­на на­ме­ра Мо­скве да на Бли­ском ис­то­ку на ду­же вре­ме утвр­ди свој без­бед­но­сни, по­ли­тич­ки и еко­ном­ски ути­цај су­о­чи­ла се са јед­на­ким на­сто­ја­њи­ма Аме­ри­ка­на­ца да у овом де­лу све­та по­вра­те соп­стве­не по­зи­ци­је, опа­сно по­љу­ља­не про­па­шћу пла­но­ва за де­фи­ни­тив­но ели­ми­ни­са­ње Аса­да и дру­гих чла­но­ва ле­гал­но иза­бра­ног си­риј­ског ру­ко­вод­ства.

Ре­ак­ци­ја Мо­скве би­ла је оче­ки­ва­на: „Аме­рич­ко вој­но при­су­ство у Си­ри­ји је озби­љан иза­зов ми­ров­ном про­це­су и чу­ва­њу те­ри­то­ри­јал­не це­ло­ви­то­сти бли­ско­и­сточ­не др­жа­ве”, из­ја­ви­ла је по­во­дом нај­но­ви­јих ин­ци­де­на­та зва­нич­на пред­став­ни­ца Ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва Ру­си­је Ма­ри­ја За­ха­ро­ва. 

Пу­бли­ци­ста и по­ли­ти­ко­лог Јев­ге­ниј Бењ та­ко­ђе ве­ру­је да су Аме­ри­кан­ци, на­кон про­шло­го­ди­шњег ве­ли­ког по­вла­че­ња ру­ског те­шког на­о­ру­жа­ња из Си­ри­је, спрем­ни на но­ву офан­зи­ву: „У Ва­шинг­то­ну осе­ћа­ју да гу­бе сфе­ру ути­ца­ја на чи­та­вом Бли­ском ис­то­ку, јер су сви њи­хо­ви по­ку­ша­ји ме­ша­ња у Ира­ку, Ли­би­ји и Си­ри­ји до­жи­ве­ли пот­пу­ни крах. Али, они по свом оби­ча­ју на­ста­вља­ју прет­ход­ни курс са­мо ка­ко би сма­њи­ли ути­цај Ру­си­је у овом де­лу све­та”, из­ја­вио је Бењ за аген­ци­ју Спут­њик.

По­ло­ви­ном де­цем­бра про­шле го­ди­не зва­нич­но је окон­ча­но по­вла­че­ње Ру­са из Си­ри­је, где су при­сти­гли на по­зив Ба­ша­ра ел Аса­да упу­ћен ру­ском пред­сед­ни­ку Вла­ди­ми­ру Пу­ти­ну у је­сен 2015. „Вој­ни­ци су сјај­но оба­ви­ли сво­је за­дат­ке, Си­ри­ја је са­чу­ва­на као не­за­ви­сна др­жа­ва и ство­ре­ни су усло­ви за по­ли­тич­ко ре­ше­ње си­ту­а­ци­је под по­кро­ви­тељ­ством УН”, из­ја­вио је Пу­тин.

У Ва­шинг­то­ну су мо­ра­ли да про­гу­та­ју гор­ку пи­лу­лу и при­зна­ју (ако не јав­но, он­да са­ми се­би) да су рат, или пре­ци­зни­је, ову ње­го­ву фа­зу – из­гу­би­ли. У Аса­до­вој зе­мљи оста­ле су две ру­ске вој­не ба­зе, у Хмеј­ми­му и Тар­ту­су. На стра­ну и чи­ње­ни­ца да је на­кло­ност Ара­па, исто­риј­ски, ви­ше на стра­ни Мо­скве не­го Ва­шинг­то­на.

Све на­ве­де­но опо­ми­ње да би нај­но­ви­ји су­ко­би, по­ги­би­ја ру­ских вој­ни­ка, ма ко­јој је­ди­ни­ци они при­па­да­ли, а по­себ­но оба­ра­ње ру­ског „су­хо­ја”, мо­гло има­ти да­ле­ко­се­жне по­сле­ди­це по мир на це­лом Бли­ском ис­то­ку, јер ту не­су­гла­си­це ти­ња­ју и ме­ђу дру­гим „игра­чи­ма”, од ко­јих су два вој­но и те ка­ко моћ­на: Тур­ска и Иран. 

Та­ко­ђе, про­ду­жа­ва­њем рат­ног ста­ња и не­пре­ста­ним чар­ка­ма на те­ре­ну отво­ре­на су вра­та и истин­ским ве­ли­ким су­ко­би­ма ко­ји би мо­гли ре­зул­ти­ра­ти ди­рект­ним окр­ша­јем зва­нич­них при­пад­ни­ка ар­ми­ја САД и Ру­си­је, ан­га­жо­ва­них ов­де са ко зна ко­јим за­дат­ком. Па ма­кар и ху­ма­ни­тар­ним. Да ли би у та­квој си­ту­а­ци­ји ди­пло­ма­те ус­пе­ле да над­гла­са­ју ге­не­ра­ле, те­шко је ре­ћи. А мо­жда се и не би тру­ди­ли…