Novi rat u Siriji

Ne­ko­li­ko ozbilj­nih okr­ša­ja u krat­kom vre­men­skom pe­ri­o­du ne slu­ti na do­bro. Na­pro­tiv, sve uka­zu­je na to da po­sao ko­ji je Ru­si­ja za­po­če­la u Si­ri­ji još 2015, u je­ku ta­mo­šnjeg gra­đan­skog ra­ta, ne sa­mo da ni­je okon­čan već da je mo­guć­nost no­vog ši­re­nja su­ko­ba, ko­ji je već od­neo sto­ti­ne hi­lja­da ži­vo­ta, vr­lo re­al­na. Is­po­sta­vi­lo se ta­ko da je ve­li­ko i pom­pe­zno po­vla­če­nje ru­skih je­di­ni­ca iz Si­ri­je po­lo­vi­nom de­cem­bra pro­šle go­di­ne bi­lo – pre­u­ra­nje­no. 

Po svoj pri­li­ci, ra­ču­ni­ca ru­skih voj­nih pla­ne­ra an­ga­žo­va­nih da smi­re si­rij­ski ha­os ni­je se po­ka­za­la va­lja­nom. Na­i­me, ne­skri­ve­na na­me­ra Mo­skve da na Bli­skom is­to­ku na du­že vre­me utvr­di svoj bez­bed­no­sni, po­li­tič­ki i eko­nom­ski uti­caj su­o­či­la se sa jed­na­kim na­sto­ja­nji­ma Ame­ri­ka­na­ca da u ovom de­lu sve­ta po­vra­te sop­stve­ne po­zi­ci­je, opa­sno po­lju­lja­ne pro­pa­šću pla­no­va za de­fi­ni­tiv­no eli­mi­ni­sa­nje Asa­da i dru­gih čla­no­va le­gal­no iza­bra­nog si­rij­skog ru­ko­vod­stva.

Re­ak­ci­ja Mo­skve bi­la je oče­ki­va­na: „Ame­rič­ko voj­no pri­su­stvo u Si­ri­ji je ozbi­ljan iza­zov mi­rov­nom pro­ce­su i ču­va­nju te­ri­to­ri­jal­ne ce­lo­vi­to­sti bli­sko­i­stoč­ne dr­ža­ve”, iz­ja­vi­la je po­vo­dom naj­no­vi­jih in­ci­de­na­ta zva­nič­na pred­stav­ni­ca Mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va Ru­si­je Ma­ri­ja Za­ha­ro­va. 

Pu­bli­ci­sta i po­li­ti­ko­log Jev­ge­nij Benj ta­ko­đe ve­ru­je da su Ame­ri­kan­ci, na­kon pro­šlo­go­di­šnjeg ve­li­kog po­vla­če­nja ru­skog te­škog na­o­ru­ža­nja iz Si­ri­je, sprem­ni na no­vu ofan­zi­vu: „U Va­šing­to­nu ose­ća­ju da gu­be sfe­ru uti­ca­ja na či­ta­vom Bli­skom is­to­ku, jer su svi nji­ho­vi po­ku­ša­ji me­ša­nja u Ira­ku, Li­bi­ji i Si­ri­ji do­ži­ve­li pot­pu­ni krah. Ali, oni po svom obi­ča­ju na­sta­vlja­ju pret­hod­ni kurs sa­mo ka­ko bi sma­nji­li uti­caj Ru­si­je u ovom de­lu sve­ta”, iz­ja­vio je Benj za agen­ci­ju Sput­njik.

Po­lo­vi­nom de­cem­bra pro­šle go­di­ne zva­nič­no je okon­ča­no po­vla­če­nje Ru­sa iz Si­ri­je, gde su pri­sti­gli na po­ziv Ba­ša­ra el Asa­da upu­ćen ru­skom pred­sed­ni­ku Vla­di­mi­ru Pu­ti­nu u je­sen 2015. „Voj­ni­ci su sjaj­no oba­vi­li svo­je za­dat­ke, Si­ri­ja je sa­ču­va­na kao ne­za­vi­sna dr­ža­va i stvo­re­ni su uslo­vi za po­li­tič­ko re­še­nje si­tu­a­ci­je pod po­kro­vi­telj­stvom UN”, iz­ja­vio je Pu­tin.

U Va­šing­to­nu su mo­ra­li da pro­gu­ta­ju gor­ku pi­lu­lu i pri­zna­ju (ako ne jav­no, on­da sa­mi se­bi) da su rat, ili pre­ci­zni­je, ovu nje­go­vu fa­zu – iz­gu­bi­li. U Asa­do­voj ze­mlji osta­le su dve ru­ske voj­ne ba­ze, u Hmej­mi­mu i Tar­tu­su. Na stra­nu i či­nje­ni­ca da je na­klo­nost Ara­pa, isto­rij­ski, vi­še na stra­ni Mo­skve ne­go Va­šing­to­na.

Sve na­ve­de­no opo­mi­nje da bi naj­no­vi­ji su­ko­bi, po­gi­bi­ja ru­skih voj­ni­ka, ma ko­joj je­di­ni­ci oni pri­pa­da­li, a po­seb­no oba­ra­nje ru­skog „su­ho­ja”, mo­glo ima­ti da­le­ko­se­žne po­sle­di­ce po mir na ce­lom Bli­skom is­to­ku, jer tu ne­su­gla­si­ce ti­nja­ju i me­đu dru­gim „igra­či­ma”, od ko­jih su dva voj­no i te ka­ko moć­na: Tur­ska i Iran. 

Ta­ko­đe, pro­du­ža­va­njem rat­nog sta­nja i ne­pre­sta­nim čar­ka­ma na te­re­nu otvo­re­na su vra­ta i istin­skim ve­li­kim su­ko­bi­ma ko­ji bi mo­gli re­zul­ti­ra­ti di­rekt­nim okr­ša­jem zva­nič­nih pri­pad­ni­ka ar­mi­ja SAD i Ru­si­je, an­ga­žo­va­nih ov­de sa ko zna ko­jim za­dat­kom. Pa ma­kar i hu­ma­ni­tar­nim. Da li bi u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji di­plo­ma­te us­pe­le da nad­gla­sa­ju ge­ne­ra­le, te­ško je re­ći. A mo­žda se i ne bi tru­di­li…