Београд постаје престоница културе

Да ли то значи да је Београд на путу да постане културно средиште као што је био у другој половини 20.  века, до распада Југославије? Када је Београд 1971. године добио ФЕСТ који је у Дому синдиката отворен филмом „Меш” Роберта Алтмана,  Београђани су гледали и „Одисеју у свемиру” Стенлија Кјубрика и „Голи у седлу” Дениса Хопера. Током деценија ФЕСТ је окупио више од четири милиона посетилаца који су видели више од четири хиљаде значајних филмова. Било је ту филмова неких од најзначајнијих редитеља данашњице као што су Тео Ангелопулос, Кен Расел, Вим Вендерс или Дејвид Кроненберг. Светски глумци и редитељи попут Марчела Мастројанија, Харвија Кајтела, Лив Улман, Бернарда Бертолучија, Мајкла Чимина, Џека Николсона, Катрин Денев, Софије Лорен, Роберта де Нира, Џонија Депа, Милоша Формана или Лоренса Оливијеа посетили су Београд и били гости ФЕСТ-а.

Те 1971. године, 30. октобра одржан је „Њупорт џез фестивал” у Београду који је 1975. године прерастао у „Београдски џез фестивал”. Дјук Елингтон и његов оркестар отворили су први „Београдски џез фестивал”!

Колико је тај догађај био значајан за Београд најбоље описује публициста Жика Богдановић: „Испуњени узбуђењем и новом плимом наде, први пут у овом граду примамо... неке од највећих живих личности џеза... Имамо већ Битеф, Бемус и Фест, сада добијамо и Њупорт, са врућом надом да ће и он постати неотуђива традиција културе овог поднебља. Видимо вечерас овде средовечне и младе заједно, повезане истом емоцијом; преко јаза генерација, овог часа, пребачен је мост.” У истом тренутку на сцени су се нашли Дизи Гилеспи, Мајлс Дејвис, Сони Стит, Кај Виндинг, Телонијус Манк, Ал Мекибон, Арт Блејки, али и Дју Редман и Кит Џерет.

Београђани су уживали у музици Саре Вон и Б. Б. Кинга, али и совјетске џез звезде Игора Бриља. Биле су то године када су у Београду концерте имали Ив Монтан и Шарл Азнавур. Британски вајар Хенри Мур имао је изложбу у марту 1955. године, која је симболично представљала први корак тадашње комунистичке владе у правцу слабљења идеолошких стега на уметност и која је подстакла локалне уметнике да усвоје либералније и апстрактније форме у свом раду. „Прворазредни светски догађај у малој београдској средини, охрабрио је и учврстио слободе освојене 1950 – 1954. године”, написао је за ту изложбу Миодраг Б. Протић, оснивач Музеја савремене уметности. Мира Траиловић је 1967. године основала БИТЕФ, један од најугледнијих светских фестивала нових позоришних тенденција. Долазила су светска имена као што је Питер Брук или рецимо Јуриј Љубимов који је 1967. године стигао са „Хамлетом” Театра на Таганке у ком је главну улогу играо руски Боб Дилан Владимир Семјонович Висоцки. Кажу да је свако ко је нешто значио у позоришном животу Њујорка, Лондона и Берлина био тада у Београду да види руског „Хамлета”.

Многи ће рећи да је интензивни културни живот Београд дуговао геополитичком положају Југославије и да је немогуће то поновити. Тврдња је тачна, али се не слажем да не можемо поново да постанемо град културе.

Долазак Јоко Оно и Марине Абрамовић знак је да Београд поново постаје културна престоница овог дела Европе. Да бисмо заиста то и постали и да би Београђани могли да виде најновију светску позоришну, музичку продукцију или изложбе, потребна је одлука друштва да желимо да улажемо у културу. Ми смо то одлучили када смо обновили Музеј савремене уметности и када завршавамо Народни музеј. Када смо јасно истакли да су нам приоритети завршетак Музеја града Београда, изградња зграде опере и балета на Тргу републике, реконструкција Павиљона „Цвијета Зузорић”, обнова Ђумрукане, изградња зграде Филхармоније на Ушћу, обнова сцене „Бојан Ступица”, изградња градске галерије на Косанчићевом венцу. Неко ће рећи да нису довољни само објекти да би се имала боља културна понуда. То је делимично тачно. Београд је у другој половини 20. века добио нове објекте културе у којима су одржавани културни догађаји као што су Дворана Дома синдиката, „Сава центар”, Хала „Пионир”, Атеље 212... Нови простори инспиришу уметнике да дођу, као што је обновљени Музеј савремене уметности био позив Марини Абрамовић да дође у свој Београд. Верујем да ће наредне деценије бити ново златно доба културе Београда и да је то шанса за наш град.