Кад падне рампа у Железнику

Колона аутобуса, камиона и аутомобила протезала се јуче као змија с обе стране пружног прелаза у Железнику. Возила су стајала у месту, док су путници и возачи у њима цупкали бројећи минуте дуге као година чекајући да се рампа на прузи најзад подигне и колона „потече” низ саобраћајну „жилу куцавицу” која повезује град и Сремчицу.

Већ навикли на ову ситуацију, путници у аутобусу са линије 511 немо су посматрали пејзаж око Улице Стевана Филиповића, куцкали по мобилном телефону и размишљали како да оправдају кашњење на посао, састанак, школу... Чекање да прође воз, пругом која пресеца Железник, отегло се. Минути су се низали један за другим, а воз није пролазио.

Поједини нервозни возачи путничких аутомобила су после петнаестак минута одлучили да им је доста чекања па су ризикујући своје и животе сапутника кренули да заобилазе рампу и прелазе пругу.

– Е, ово стварно нема смисла. Сваког дана бар једном овуда не можеш да прођеш нормално. И никад не знаш када ће ти се рампа испречити на путу. Никад нисам сигурна да ћу стићи кад планирам. Кад заказујем састанак увек напоменем да живим у Сремчици да морам да пређем преко пруге и да се може догодити да касним. Додуше, обично тај прекид траје око десетак минута, али је овог пута баш одужило. Прексиноћ сам се исто мртва уморна и гладна враћала кући и „налетела” на рампу. Једва сам дочекала да се пролаз ослободи и да кренемо – прича Гордана Б., која сваког дана из Сремчице путује у град.

Овај проблем житеља Сремчице и Железника траје деценијама.

– Пре десетак година смо знали да чекамо и по сат времена да воз прође. Најгоре је било док је радио неки машиновођа који живи у Железнику. Имао је обичај да „паркира” воз близу прелаза, скокне до куће да доручкује, а ми сви чекамо у бусу док се он не наједе, и рампа подигне. Срећом, изгледа да је отишао у пензију – прича кроз осмех Гордана Б.

Рампа се јуче подигла после двадесетак минута. Овог пута дошло је до квара на систему због чега се она спустила без ичије команде. На време су ипак реаговали возачи градског саобраћајног предузећа. Они су обавестили свој кол центар, а ови опет „Железнице Србије” па је рампа подигнута из командног центра.

Возила су кренула, а у буци аутобуса, срећом, нестало је и полусатно чаврљање тинејџерке о томе како је Рале из Раковице супер фрајер, како има врх „ванс” патике, нема ниједну бубуљицу на лицу, како је мало опак дечко, али тако сладааааааак...