Прихватилиште нада у безнађу

Ја сам био алкохоличар, добио сам гангрену и ампутиран ми је део стопала. Цео живот сам преживљавао од физичког рада и сада ми је теже да се сналазим као инвалид. Не могу да радим све послове као раније, али неке и могу па тако надокнадим недостатак који се појављује због ниске социјалне помоћи – каже Живан, штићеник који жели да говори са пуним именом и презименом. Њему је изгорела кућа, па му је један пријатељ у селу дао своју стару и трошну набијачу. Кад су подношљиве температуре, живим у том дому, али зими је тешко због хладноће па се скрашава у прихватилишту. Његове мотиве дели већина штићеника.

Овакав начин заштите започела је НВО „Војвођанска иницијатива”, а посао је финансиран кроз међународни пројекат. Закупљена је приватна кућа, а кад се овакав вид збрињавања бескућника показао као оправдан прилагођен је и број пратећег особља. Од 2012. целу организацију и финансирање преузео је град преко Центра за социјални рад. Од снивања прихватилишта све градске власти, које су се мењале, давале су му подршку. – Данас имамо двоје медицинских радника, двоје неговатеља и два стручна лица – педагога и социјалну радницу, а ту је и домар.

Овде се ништа не препушта случају и трудимо се да дајемо максималну услугу. Прилагођавамо се и онима који су у претходном животу живели лагодно, али и онима који су се дошавши у ову установу први пут срели са купатилом. Устаљен је начин доласка, од комплетне обраде података у Центру за социјални рад, па до увођења савремене хигијене и здравствене заштите – каже Теодора Лазић, руководилац службе која се при Центру за социјални рад  бави такозваним локалним услугама. Ту спадају и брига о сигурној кући, деци ометеној у развоју и прихватилишту о коме је овде реч. Беспрекорна хигијена примећује се на сваком месту и на сваком штићенику. Станари имају дав сува и један топли оброк. Ручак им стиже из једне београдске кетеринг куће која је понудила најбоље услове на конкурсу и која снабдева и зрењанинску народну кухињу.

У прихватилиште долазе корисници са разних страна: са улице напуштени од породице, са згаришта куће нестале у пожару, из затвора, из несређеног претходног живота растуреног алкохолом, коцком, дрогом. Старији људи доспевају из болнице јер ова више не може да их држи, а породица се растурила па они немају куд. Они овде долазе јер нису потпуно излечени, а рачуна се да ће овде бити привремено збринути, док се не нађе трајније решење.

Ово свратиште се показало оправданим. То су констатовале све власти које су се мењале последњих десет година. Зато се већ афирмисала идеја да се изгради наменска зграда капацитета око 20 места. По искуству развијених земаља, сматра се да потреба за оваквим смештајем неће никад нестати.

– Без намере да се било коме додворавам, наглашавам да особље овог прихватилишта на сваком кораку испољава своје људске особине, а то је нама најважније. Велика је ствар да знаш неко место где можеш да се склониш а да те нико не омаловажава. Овде је наш дом и кад нисмо у њему носимо га у глави, ако ништа друго оно нам је трајна нада. Ако немамо нигде места оно ће се, надамо се, наћи овде – закључује Живан Жупунски износећи свој став о прихватилишту.