Prihvatilište nada u beznađu

Ja sam bio alkoholičar, dobio sam gangrenu i amputiran mi je deo stopala. Ceo život sam preživljavao od fizičkog rada i sada mi je teže da se snalazim kao invalid. Ne mogu da radim sve poslove kao ranije, ali neke i mogu pa tako nadoknadim nedostatak koji se pojavljuje zbog niske socijalne pomoći – kaže Živan, štićenik koji želi da govori sa punim imenom i prezimenom. Njemu je izgorela kuća, pa mu je jedan prijatelj u selu dao svoju staru i trošnu nabijaču. Kad su podnošljive temperature, živim u tom domu, ali zimi je teško zbog hladnoće pa se skrašava u prihvatilištu. Njegove motive deli većina štićenika.

Ovakav način zaštite započela je NVO „Vojvođanska inicijativa”, a posao je finansiran kroz međunarodni projekat. Zakupljena je privatna kuća, a kad se ovakav vid zbrinjavanja beskućnika pokazao kao opravdan prilagođen je i broj pratećeg osoblja. Od 2012. celu organizaciju i finansiranje preuzeo je grad preko Centra za socijalni rad. Od snivanja prihvatilišta sve gradske vlasti, koje su se menjale, davale su mu podršku. – Danas imamo dvoje medicinskih radnika, dvoje negovatelja i dva stručna lica – pedagoga i socijalnu radnicu, a tu je i domar.

Ovde se ništa ne prepušta slučaju i trudimo se da dajemo maksimalnu uslugu. Prilagođavamo se i onima koji su u prethodnom životu živeli lagodno, ali i onima koji su se došavši u ovu ustanovu prvi put sreli sa kupatilom. Ustaljen je način dolaska, od kompletne obrade podataka u Centru za socijalni rad, pa do uvođenja savremene higijene i zdravstvene zaštite – kaže Teodora Lazić, rukovodilac službe koja se pri Centru za socijalni rad  bavi takozvanim lokalnim uslugama. Tu spadaju i briga o sigurnoj kući, deci ometenoj u razvoju i prihvatilištu o kome je ovde reč. Besprekorna higijena primećuje se na svakom mestu i na svakom štićeniku. Stanari imaju dav suva i jedan topli obrok. Ručak im stiže iz jedne beogradske ketering kuće koja je ponudila najbolje uslove na konkursu i koja snabdeva i zrenjaninsku narodnu kuhinju.

U prihvatilište dolaze korisnici sa raznih strana: sa ulice napušteni od porodice, sa zgarišta kuće nestale u požaru, iz zatvora, iz nesređenog prethodnog života rasturenog alkoholom, kockom, drogom. Stariji ljudi dospevaju iz bolnice jer ova više ne može da ih drži, a porodica se rasturila pa oni nemaju kud. Oni ovde dolaze jer nisu potpuno izlečeni, a računa se da će ovde biti privremeno zbrinuti, dok se ne nađe trajnije rešenje.

Ovo svratište se pokazalo opravdanim. To su konstatovale sve vlasti koje su se menjale poslednjih deset godina. Zato se već afirmisala ideja da se izgradi namenska zgrada kapaciteta oko 20 mesta. Po iskustvu razvijenih zemalja, smatra se da potreba za ovakvim smeštajem neće nikad nestati.

– Bez namere da se bilo kome dodvoravam, naglašavam da osoblje ovog prihvatilišta na svakom koraku ispoljava svoje ljudske osobine, a to je nama najvažnije. Velika je stvar da znaš neko mesto gde možeš da se skloniš a da te niko ne omalovažava. Ovde je naš dom i kad nismo u njemu nosimo ga u glavi, ako ništa drugo ono nam je trajna nada. Ako nemamo nigde mesta ono će se, nadamo se, naći ovde – zaključuje Živan Župunski iznoseći svoj stav o prihvatilištu.