Лекар у шињелу

На при­мер, да је по до­ла­ску на Ко­со­во оби­ла­зио срп­ске ста­но­ве у При­шти­ни с та­да­шњим ко­ман­дан­том ОВК Ха­ши­мом Та­чи­јем, где је ви­део „же­не ко­је су би­ле на­пад­ну­те и си­ло­ва­не”. Ипак, нај­ви­ше га по­га­ђа „ма­са­кр по­чи­њен над се­ља­ни­ма”, због че­га „још пла­че”. Ве­ро­ват­но ми­сли на смак­ну­ће 14 же­те­ла­ца из Ста­рог Грац­ког, зло­чи­на ко­ји га је прак­тич­но до­че­као на КиМ и за ко­ји ни­ко ни­ка­да ни­је од­го­ва­рао. 

Срп­ска удру­же­ња твр­де да за ње­го­вог ман­да­та прак­тич­но ни­је би­ло ни ис­тра­га зло­чи­на Ал­ба­на­ца над Ср­би­ма. Ње­го­ва из­ја­ва, да­та ТВ Франс 2 кра­јем мар­та 2000. сто­га зву­чи још беш­ћут­ни­је: „Про­шле не­де­ље има­ли смо де­ве­то­ро уби­је­них Ср­ба. Ове не­де­ље осмо­ро. То је ја­сан на­пре­дак.” И по­себ­но ци­нич­но, бу­ду­ћи да до­ла­зи од ле­ка­ра и гло­бал­ног ху­ма­ни­тар­ца. Уче­ство­вао је у ми­си­ја­ма за по­моћ жр­тва­ма „ве­ли­ких при­род­них, ин­ду­стриј­ских или по­ли­тич­ких ка­та­стро­фа” од 1968, су­о­сни­вач је „Ле­ка­ра без гра­ни­ца” 1971. го­ди­не, ко­је је на­пу­стио па 1981. осно­вао „Ле­ка­ре све­та” и низ дру­гих ор­га­ни­за­ци­ја. 

Слич­но је зву­чао и 2008, као шеф фран­цу­ске ди­пло­ма­ти­је: „Јед­но­стра­но про­гла­ше­ње от­це­пље­ња Ко­со­ва је до­бра вест и ве­ли­ки успех за Ко­со­во, али ни­је по­раз за Ср­би­ју јер пред­ста­вља по­че­так ула­ска Ср­би­је у ЕУ.” Фран­цу­ска је би­ла јед­на од шест зе­ма­ља ко­је су пр­ве при­зна­ле Ко­со­во, иако је Ку­шнер го­ди­ну да­на ра­ни­је у Бе­о­гра­ду из­ја­вио да не­ће то учи­ни­ти, уз на­ду да „ни дру­ге зе­мље не­ће ићи у том прав­цу”.

Чи­ни­ло се да је озбиљ­но уз­др­ман по­чет­ком 2009, ка­да се по­ја­ви­ла књи­га „Свет по К”, у ко­јој углед­ни но­ви­нар Пјер Пе­ан рас­крин­ка­ва по­за­ди­ну ње­го­вих „ху­ма­ни­тар­них ак­ци­ја” у Афри­ци (уз два по­гла­вља о Ку­шне­ро­вом де­ло­ва­њу на про­сто­ру СФРЈ). Опи­су­ју­ћи га као по­слу­шни­ка Ва­шинг­то­на, ко­ји је ак­тив­но уче­ство­вао у де­мо­ни­за­ци­ји Ср­ба, Пе­ан је у мар­ту те го­ди­не у Бе­о­гра­ду опи­сао Ку­шне­ра као чо­ве­ка „ко­ји ис­под бе­лог ман­ти­ла ле­ка­ра но­си ман­тил вој­ни­ка”. Ку­шнер је по­зна­ти за­го­вор­ник „ху­ма­ни­тар­ног ин­тер­вен­ци­о­ни­зма”.

До ула­ска у Сар­ко­зи­је­ву де­сни­чар­ску вла­ду 2007, био је ми­ни­стар здра­вља у не­ко­ли­ко со­ци­ја­ли­стич­ких вла­да, не­ка­да дав­но и ко­му­ни­ста, и ва­жио је за јед­ну од по­след­њих ико­на фран­цу­ске ле­ви­це.