Ништа није како изгледа

Бијариц – Жири 31. Фестивала аудио-визуелних програма (ФИПА) у Бијарицу једнодушно је стао иза бразилске серије „Под притиском”. Осим што је проглашена најбољом серијом, награђени су аутор сценарија, редитељ и главни глумци, наравно, нама потпуно непознати. Али, сви заједно реконструисали су стварност која узнемирава и оставља отворена многа питања на свим меридијанима. Серија „Под притиском” говори о здравственом систему у јужноамеричкој држави, али би могла да се преслика било где јер су проблеми свуда исти: ниво здравствене услуге, професионалност и етичност лекара и позиција пацијената...

Награђена серија у најбољем смислу одражава и трендове у области ТВ продукције, по форми и садржају. Снимају се кратке, дводелне или троделне серије које се емитују за један викенд, а теме су савремене, вруће и актуелне, са нагласком на тероризам, мигрантску кризу, социјалне разлике, насиље у породици и хомосексуализам. Не живи се од идеализовања, телевизија немилосрдно зарања у сурово реалност са озбиљном намером да протресе савест публике. Та слика света није баш весела и забавна, тражи стрпљиву публику.

У конкуренцији десетак ТВ драма победио је немачки ТВ филм „Моја пријатељица” која отвара проблем међуљудских односа у затвореним срединама. У фирму долази службеница према чијим се радним способностима оштро поставља један од шефова. Заплет настаје кад тај шеф бива оптужен за сексуално узнемиравање нове колегинице. Тада водећу улогу преузима друга службеница која, све у доброј намери да заступа праву страну, доприноси да наводни насилник буде оптужен и осуђен на затвор. Следе догађаји који показују да је „силована” – патолошка лажљивица, али се нанета штета са трагичним последицама више не може исправити. Порука је недвосмислена, ништа није како изгледа, чувајте се зближавања са људима о којима мало знате, безгранично поверење, без критичке дистанце, може скупо коштати.

Цвет душе

У категорији музичких програма, „Златна ФИПА” припала је документарно-музичкој емисији „Маријана Фејтфил, цвет душе”. Великих плавих очију, префињена и просвећена ступила је на рок-сцену са 17 година као љубимица Мика Џегера и Кита Ричардса, који су за њу написали први хит. Открио ју је Џегеров менаџер који је одмах схватио да је талентована, што је она касније и потврдила градећи истовремено глумачку и певачку каријеру. На том путу прошла је кроз пакао најразличитијих искушења од којих јој је највише нашкодила дрога која ју је довела до улице и клошарства. Љубав са Миком Џегером, који јој је посветио неколико песама, била је кратка али бурна и завршила се њеним покушајем да се убије испијањем пилула у авиону на лету за Сиднеј.

Претходно је пунила жуту штампу скандалима од којих је највише буке изазвала журка на којој ју је полиција затекла голу, само увијену у тепих. Удавала се три пута, а први муж јој је био Џон Данбар, бубњар са којим је родила сина. Најгоре године су јој биле кад није могла да одоли наркотицима и кад се буквално нашла на улици. Али, успела је да се избори, издигне из блата и врати се певању и компоновању. Играла је и у филмовима, једном и са нашим Микијем Манојловићем („Ирина Палм”). Изборила се са тешком болешћу, раком дојке. Сада има око 70 година и за 2018. најављује нови албум. Биографија за падање у несвест.

Филм о Маријани Фејтфул, девојци чије је име, шездесетих година прошлог века, било синоним за секс, дрогу и рокенрол. Конзервативна Енглеска, у то време, осуђивала је Маријану као рокерску дрољу и лошу мајку. То је слика једног узбудљивог времена о којем се сада говори опуштеније и искреније. На видело испливавају мистификације, а прохујали догађаји осветљавају се из оштријег али разложнијег угла. Остала је и музика којој је енглеска певачица и глумица дала значајан допринос.

Додатну занимљивост овом музичком документарцу о Маријани Фејтфул даје и податак да га је снимила и режирала француска глумица Сандрин Бонер („Исток–запад”) са истанчаним слухом да склопи мозаик о контроверзној рок-звезди која је потонула и имала снаге да исплива. Сандрин Бонер се последњих година, поред глуме, успешно бави филмском продукцијом. Први документарни филм „Зове се Сабрина” реализовала је о својој болесној сестри, што је својевремено узбудило и дирнуло француску јавност и помогло у акцијама за помоћ особама са хендикепом.

ТВ боранија

Генерално, овогодишња фестивалска селекција, са стотинка програма, била је строжа. За протекле три године, колико већ траје његов мандат, највише је одражавала укус и уметничке афинитете директора и главног селектора Франсоа Соверњага. Између осталог, вратио је једно од почетних правила фестивала да се серије приказују интегрално, а не само репрезентативне епизоде. Његово је уверење да ће у блиској будућности преовладати документаризам који уме да буде драматичнији од било какве фикције. У прилог овом ставу приказана је америчка документарна серија „Степениште” од 13 наставака о једном од најневероватнијих судских случајева у Америци, о оптужби и суђењу Мајклу Петерсону. Ни после 16 година поуздано се не може тврдити да је убио своју жену. Одбрану прати свита адвоката, полицајаца, форензичара и истраживача свих врста, а као да нема убедљивих доказа. Све то снима и телевизијска екипа. Истрага открива невероватан след догађаја и међусобно повезаних личности тако да гледалац остаје нем и запитан чему то води. У међувремену је осумњичени Мајкл Петерсон, некадашњи маринац-официр, постао популарни писац. Његова се слава, у којој очигледно ужива, не може уклопити у прихватљиве параметре нормалних појава јер и даље нема објашњења шта се догодило. Оптужени и његова покојна супруга су седели у башти, онда је она отишла у кућу. Нешто касније, он ју је, према сопственој тврдњи, нашао смрскане главе, на степеницама за горњи спрат. Такав сценарио је могао да напише само живот. Серија је приказивана два дана, а најупорнији гледаоци су добијали бонове за топли оброк у паузама. Свака епизода је трајала по сат времена.

Као земља у фокусу, посебно је била представљена израелска ТВ продукција. На отварању је представљена акциона серија „Хаос” која се емитује већ трећу сезону и на Нетфликсу. Кроз обрачун тајних служби пројектован је израелско-палестински сукоб у којем нема граница између агената и терориста. Имају слична имена и личе једни на друге. Одлична серија, реализована по високим америчким стандардима, али напорна за гледање. Не зна се ко за кога ради, ко коме подмеће бомбе, гине се на сваком кораку. Обрачунима нема краја. Свако има своје разлоге због којих пуца. Иначе, Нетфликс је постао мера гледаочеве интелигенције. Ако неко пристане да призна да гледа телевизију онда је то искључиво Нетфликс. Остале мреже су ТВ боранија.

 Камен у руци

У селекцији „Стваралаштво младих” приказан је „Камен у руци” Стефана Иванчића. Овај филм већ се са запаженим успехом прошетао по неким фестивалима, окићен наградом на домаћем, мартовском фестивалу документарног филма у Београду. Главни јунак је дечак у малом граду, а говори о његовом дану кад сазнаје да се његови родитељи разводе. Стефан Иванчић је познат као истраживач визуелног, мање га занима драмска димензија, а сматра анахроном жанровску поделу филмова на документарне, експерименталне, игране... Такође, наглашава да се филм обликује у свим стваралачким фазама, приликом писања сценарија, током снимања и у монтажи. Свака фаза може да буде пресудна за коначан резултат.

Фестивал је имао више упоредних програма за око две хиљаде посетилаца, а најпосећенији су били такозвани пичеви, јавни конкурси на којима аутори представљају своје пројекте, а специјалне комисије одлучују о финансијској подршци. Такве подстицаје су претходних година добили Горан Станковић за филм о рударима „У мраку” и Мила Турајлић за „Другу страна свега”. Овога пута није било наших кандидата.

Велику пажњу је изазвао пич на којем су вредноване адаптације књижевних дела. Није реч о класици, већ је постављени задатак била модерна литература најразличитијих жанрова. Процена је да млади ствараоци треба да се извеште и у телевизијским категоријама где се преплићу седма уметност и проза, а да већина нема у томе задовољавајуће искуство. Редитељ почетник прво сврати у дискотеку или кафић и мисли да је то универзум у којем ће моћи да пронађе своје јунаке и изрази своје ауторске преокупације. Ипак, има нешто и у књигама.