Ništa nije kako izgleda

Bijaric – Žiri 31. Festivala audio-vizuelnih programa (FIPA) u Bijaricu jednodušno je stao iza brazilske serije „Pod pritiskom”. Osim što je proglašena najboljom serijom, nagrađeni su autor scenarija, reditelj i glavni glumci, naravno, nama potpuno nepoznati. Ali, svi zajedno rekonstruisali su stvarnost koja uznemirava i ostavlja otvorena mnoga pitanja na svim meridijanima. Serija „Pod pritiskom” govori o zdravstvenom sistemu u južnoameričkoj državi, ali bi mogla da se preslika bilo gde jer su problemi svuda isti: nivo zdravstvene usluge, profesionalnost i etičnost lekara i pozicija pacijenata...

Nagrađena serija u najboljem smislu odražava i trendove u oblasti TV produkcije, po formi i sadržaju. Snimaju se kratke, dvodelne ili trodelne serije koje se emituju za jedan vikend, a teme su savremene, vruće i aktuelne, sa naglaskom na terorizam, migrantsku krizu, socijalne razlike, nasilje u porodici i homoseksualizam. Ne živi se od idealizovanja, televizija nemilosrdno zaranja u surovo realnost sa ozbiljnom namerom da protrese savest publike. Ta slika sveta nije baš vesela i zabavna, traži strpljivu publiku.

U konkurenciji desetak TV drama pobedio je nemački TV film „Moja prijateljica” koja otvara problem međuljudskih odnosa u zatvorenim sredinama. U firmu dolazi službenica prema čijim se radnim sposobnostima oštro postavlja jedan od šefova. Zaplet nastaje kad taj šef biva optužen za seksualno uznemiravanje nove koleginice. Tada vodeću ulogu preuzima druga službenica koja, sve u dobroj nameri da zastupa pravu stranu, doprinosi da navodni nasilnik bude optužen i osuđen na zatvor. Slede događaji koji pokazuju da je „silovana” – patološka lažljivica, ali se naneta šteta sa tragičnim posledicama više ne može ispraviti. Poruka je nedvosmislena, ništa nije kako izgleda, čuvajte se zbližavanja sa ljudima o kojima malo znate, bezgranično poverenje, bez kritičke distance, može skupo koštati.

Cvet duše

U kategoriji muzičkih programa, „Zlatna FIPA” pripala je dokumentarno-muzičkoj emisiji „Marijana Fejtfil, cvet duše”. Velikih plavih očiju, prefinjena i prosvećena stupila je na rok-scenu sa 17 godina kao ljubimica Mika Džegera i Kita Ričardsa, koji su za nju napisali prvi hit. Otkrio ju je Džegerov menadžer koji je odmah shvatio da je talentovana, što je ona kasnije i potvrdila gradeći istovremeno glumačku i pevačku karijeru. Na tom putu prošla je kroz pakao najrazličitijih iskušenja od kojih joj je najviše naškodila droga koja ju je dovela do ulice i klošarstva. Ljubav sa Mikom Džegerom, koji joj je posvetio nekoliko pesama, bila je kratka ali burna i završila se njenim pokušajem da se ubije ispijanjem pilula u avionu na letu za Sidnej.

Prethodno je punila žutu štampu skandalima od kojih je najviše buke izazvala žurka na kojoj ju je policija zatekla golu, samo uvijenu u tepih. Udavala se tri puta, a prvi muž joj je bio Džon Danbar, bubnjar sa kojim je rodila sina. Najgore godine su joj bile kad nije mogla da odoli narkoticima i kad se bukvalno našla na ulici. Ali, uspela je da se izbori, izdigne iz blata i vrati se pevanju i komponovanju. Igrala je i u filmovima, jednom i sa našim Mikijem Manojlovićem („Irina Palm”). Izborila se sa teškom bolešću, rakom dojke. Sada ima oko 70 godina i za 2018. najavljuje novi album. Biografija za padanje u nesvest.

Film o Marijani Fejtful, devojci čije je ime, šezdesetih godina prošlog veka, bilo sinonim za seks, drogu i rokenrol. Konzervativna Engleska, u to vreme, osuđivala je Marijanu kao rokersku drolju i lošu majku. To je slika jednog uzbudljivog vremena o kojem se sada govori opuštenije i iskrenije. Na videlo isplivavaju mistifikacije, a prohujali događaji osvetljavaju se iz oštrijeg ali razložnijeg ugla. Ostala je i muzika kojoj je engleska pevačica i glumica dala značajan doprinos.

Dodatnu zanimljivost ovom muzičkom dokumentarcu o Marijani Fejtful daje i podatak da ga je snimila i režirala francuska glumica Sandrin Boner („Istok–zapad”) sa istančanim sluhom da sklopi mozaik o kontroverznoj rok-zvezdi koja je potonula i imala snage da ispliva. Sandrin Boner se poslednjih godina, pored glume, uspešno bavi filmskom produkcijom. Prvi dokumentarni film „Zove se Sabrina” realizovala je o svojoj bolesnoj sestri, što je svojevremeno uzbudilo i dirnulo francusku javnost i pomoglo u akcijama za pomoć osobama sa hendikepom.

TV boranija

Generalno, ovogodišnja festivalska selekcija, sa stotinka programa, bila je stroža. Za protekle tri godine, koliko već traje njegov mandat, najviše je odražavala ukus i umetničke afinitete direktora i glavnog selektora Fransoa Sovernjaga. Između ostalog, vratio je jedno od početnih pravila festivala da se serije prikazuju integralno, a ne samo reprezentativne epizode. Njegovo je uverenje da će u bliskoj budućnosti preovladati dokumentarizam koji ume da bude dramatičniji od bilo kakve fikcije. U prilog ovom stavu prikazana je američka dokumentarna serija „Stepenište” od 13 nastavaka o jednom od najneverovatnijih sudskih slučajeva u Americi, o optužbi i suđenju Majklu Petersonu. Ni posle 16 godina pouzdano se ne može tvrditi da je ubio svoju ženu. Odbranu prati svita advokata, policajaca, forenzičara i istraživača svih vrsta, a kao da nema ubedljivih dokaza. Sve to snima i televizijska ekipa. Istraga otkriva neverovatan sled događaja i međusobno povezanih ličnosti tako da gledalac ostaje nem i zapitan čemu to vodi. U međuvremenu je osumnjičeni Majkl Peterson, nekadašnji marinac-oficir, postao popularni pisac. Njegova se slava, u kojoj očigledno uživa, ne može uklopiti u prihvatljive parametre normalnih pojava jer i dalje nema objašnjenja šta se dogodilo. Optuženi i njegova pokojna supruga su sedeli u bašti, onda je ona otišla u kuću. Nešto kasnije, on ju je, prema sopstvenoj tvrdnji, našao smrskane glave, na stepenicama za gornji sprat. Takav scenario je mogao da napiše samo život. Serija je prikazivana dva dana, a najuporniji gledaoci su dobijali bonove za topli obrok u pauzama. Svaka epizoda je trajala po sat vremena.

Kao zemlja u fokusu, posebno je bila predstavljena izraelska TV produkcija. Na otvaranju je predstavljena akciona serija „Haos” koja se emituje već treću sezonu i na Netfliksu. Kroz obračun tajnih službi projektovan je izraelsko-palestinski sukob u kojem nema granica između agenata i terorista. Imaju slična imena i liče jedni na druge. Odlična serija, realizovana po visokim američkim standardima, ali naporna za gledanje. Ne zna se ko za koga radi, ko kome podmeće bombe, gine se na svakom koraku. Obračunima nema kraja. Svako ima svoje razloge zbog kojih puca. Inače, Netfliks je postao mera gledaočeve inteligencije. Ako neko pristane da prizna da gleda televiziju onda je to isključivo Netfliks. Ostale mreže su TV boranija.

 Kamen u ruci

U selekciji „Stvaralaštvo mladih” prikazan je „Kamen u ruci” Stefana Ivančića. Ovaj film već se sa zapaženim uspehom prošetao po nekim festivalima, okićen nagradom na domaćem, martovskom festivalu dokumentarnog filma u Beogradu. Glavni junak je dečak u malom gradu, a govori o njegovom danu kad saznaje da se njegovi roditelji razvode. Stefan Ivančić je poznat kao istraživač vizuelnog, manje ga zanima dramska dimenzija, a smatra anahronom žanrovsku podelu filmova na dokumentarne, eksperimentalne, igrane... Takođe, naglašava da se film oblikuje u svim stvaralačkim fazama, prilikom pisanja scenarija, tokom snimanja i u montaži. Svaka faza može da bude presudna za konačan rezultat.

Festival je imao više uporednih programa za oko dve hiljade posetilaca, a najposećeniji su bili takozvani pičevi, javni konkursi na kojima autori predstavljaju svoje projekte, a specijalne komisije odlučuju o finansijskoj podršci. Takve podsticaje su prethodnih godina dobili Goran Stanković za film o rudarima „U mraku” i Mila Turajlić za „Drugu strana svega”. Ovoga puta nije bilo naših kandidata.

Veliku pažnju je izazvao pič na kojem su vrednovane adaptacije književnih dela. Nije reč o klasici, već je postavljeni zadatak bila moderna literatura najrazličitijih žanrova. Procena je da mladi stvaraoci treba da se izvešte i u televizijskim kategorijama gde se prepliću sedma umetnost i proza, a da većina nema u tome zadovoljavajuće iskustvo. Reditelj početnik prvo svrati u diskoteku ili kafić i misli da je to univerzum u kojem će moći da pronađe svoje junake i izrazi svoje autorske preokupacije. Ipak, ima nešto i u knjigama.