Добру представу сви хоће да гледају

– Ве­ру­јем да ће то­ком ове го­ди­не и пред­ста­ве ко­је са успе­хом из­во­ди­мо у на­шем те­а­тру по­пут „Но­вог до­ба”, „Цар­ства не­бе­ског” „Маг­бе­та” и пле­сне пред­ста­ве за де­цу „Пе­пе­љу­га” би­ти ви­ше на ре­пер­то­а­ру те­а­та­ра у Ср­би­ји и ре­ги­о­ну јер за њих по­сто­ји ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње – ка­же Ми­лош Ла­ти­но­вић, ди­рек­тор Би­теф те­а­тра, об­ја­шња­ва­ју­ћи да ве­ру­је да је Би­теф те­а­тар из­бор оних љу­ди ко­ји „тра­га­ју­ћи за соп­стве­ним иден­ти­те­том об­ли­ку­ју и иден­ти­тет на­шег вре­ме­на”. 

– То је „вр­ли но­ви свет” спре­ман да се су­о­чи са „чо­ве­ко­вим бес­крај­ним апе­ти­том за за­ба­вом” – до­да­је он. – На­ша пу­бли­ка не при­ста­је на го­то­ве, јед­ном за сваг­да вред­но­ва­не, де­фи­ни­тив­не ства­ри, не­го по­ста­вља пи­та­ња и тра­жи аде­кват­не од­го­во­ре. Од дру­штва, те­а­та­ра, нас, се­бе... У Би­теф те­а­тар не до­ла­зе они ко­ји че­ка­ју да се „не­бо отво­ри” или да их „по­гле­да сре­ћа” за ма­ло па­ра. Сре­ће­мо љу­де ко­ји не оче­ку­ју ни­шта од дру­го­га, а за се­бе има­ју ви­со­ке ци­ље­ве, „скром­ни су и тра­же не­мо­гу­ће”. Обра­зо­ва­ни, хра­бри, вас­пи­та­ни, дру­га­чи­ји. Они ко­ји ла­ко пре­по­зна­ју под­ва­лу, ко­ји се гну­ша­ју јеф­ти­них умет­нич­ких три­ко­ва, не при­хва­та­ју осред­њо­сти, то су они ко­ји не­ма­ју по­тре­бу да ла­ска­ју, не­го са­оп­ште све и од­мах у ли­це. Та пу­бли­ка, пу­бли­ка Би­теф те­а­тра, а ви­ђам их и на не­ким дру­гим ме­сти­ма где на­ста­је умет­ност, си­гу­ран сам пред­ста­вља бу­дућ­ност ове зе­мље. Без об­зи­ра на то што је ма­ло­број­на и мо­жда тре­нут­но мар­ги­на­ли­зо­ва­на, али она по­сто­ји и ње­на је бу­дућ­ност. Ти­ме су и на­ше оба­ве­зе као умет­ни­ка ве­ће.

Би­теф те­а­тар су то­ком про­те­кле го­то­во три де­це­ни­је пред­во­ди­ли мно­ги зна­чај­ни љу­ди на­шег те­а­тра и кул­ту­ре: Ар­се­ни­је Јо­ва­но­вић, Ива­на Ву­јић, Не­над Про­кић, Ни­ки­та Ми­ли­во­је­вић, Је­ле­на Кај­го...

– Ве­ру­јем да су чи­ни­ли мно­го до­брих ства­ри са же­љом да ова те­а­тар­ска ку­ћа оства­ру­је успех. Има­мо из­у­зе­тан ре­спект пре­ма оно­ме што се де­ша­ва­ло за ових 29 го­ди­на у ор­га­ни­за­ци­о­ном, а по­себ­но у умет­нич­ком сми­слу. Ве­ру­јем да ни­смо про­коц­ка­ли име­так, ка­же Ла­ти­но­вић и об­ја­шња­ва у ка­квим усло­ви­ма функ­ци­о­ни­ше ово је­дин­стве­но по­зо­ри­ште, од­но­сно ка­ко при­до­би­ја­ју пу­бли­ку. 

– Би­теф те­а­тар у гра­ђе­вин­ском сми­слу ни­ка­да ни­је до­вр­шен, или ако то ни­је тач­но, он­да ни­је до­бро пла­ни­ран, јер ка­да по­зо­ри­ште не­ма ни је­дан цуг, вен­ти­ла­ци­ју и те­рет­ни лифт, а сце­на се на­ла­зи на пр­вом спра­ту, он­да не по­сто­ји дру­го об­ја­шње­ње. Би­теф те­а­тар без об­зи­ра на све функ­ци­о­ни­ше она­ко ка­ко су то осни­ва­чи за­ми­сли­ли, ма­да тај, услов­но је­дин­ствен мо­дел, не­ка­да иза­зи­ва из­у­зет­не на­по­ре и про­бле­ме. Чи­ни ми се да се да­нас у све­ту, па и код нас, сви су­ви­ше тру­де да „умет­нич­ки про­из­вод” по­ну­де пу­бли­ци, да про­да­ју умет­ност – при­ме­ћу­је Ла­ти­но­вић.

Наш са­го­вор­ник на­гла­ша­ва да не­ка­да има ути­сак да се пред­ста­ве, књи­ге сли­ке, ну­де по си­сте­му: ако ку­пи­те пра­шак за веш до­би­ће­те бес­плат­но и омек­ши­вач. 

– Не­ко нас је пре­ва­рио са том при­чом да мо­ра­мо би­ти бли­зу тр­жи­шта. Да ну­ди­мо и по­слу­је­мо као на бер­зи. Ми­слим да то ипак ни­је наш по­сао и због то­га сам убе­ђен, а та­кав став про­ис­ти­че из ис­ку­ства, да је за при­до­би­ја­ње пу­бли­ке је­ди­на ва­жна ствар до­бра пред­ста­ва. До­бру пред­ста­ву сви хо­ће да гле­да­ју. И без по­себ­не по­ну­де. Пу­бли­ку тре­ба при­пре­ма­ти, у вр­ти­ћу, шко­ли, у ку­ћи и та­ко при­пре­мље­ни они ко­ји до­ђу у те­а­тар би­ће спо­соб­ни и од­лу­чи­ће, без пра­шка и омек­ши­ва­ча, да ли им се пред­ста­ва до­па­да. Не тре­ба ју­ри­ти пу­бли­ку, обе­ћа­ва­ти и ла­га­ти, по­пут ва­шар­ског илу­зи­о­ни­сте, да је не­што по­год­но за њу за­то што је ула­зни­ца за до­га­ђај јеф­ти­на, по­пуст зго­дан, а пред­ста­ва хит ко­ји се не сме про­пу­сти­ти. Мо­жда та­ква по­ли­ти­ка пу­ни ка­су, и Хан­свур­стов сто­мак, али та­ко „осво­је­на” пу­бли­ка ни­ка­да не­ће до­ћи без ба­че­ног мам­ца. То ипак ни­је циљ умет­но­сти – за­кљу­чу­је Ла­ти­но­вић.