Припрема за еру после Ангеле Меркел

То се мо­гло ви­де­ти, не са­мо у из­бо­ру но­вог ге­не­рал­ног се­кре­та­ра ЦДУ већ и ње­ном из­бо­ру бу­ду­ћих ми­ни­ста­ра у ње­ној че­твр­тој вла­ди, уко­ли­ко уоп­ште бу­де фор­ми­ра­на јер за­ви­си од то­га да ли ће осво­ји­ти ве­ћи­ну на уну­тар­стра­нач­ком ре­фе­рен­ду­му СПД-а, ко­ји тра­је до 2. мар­та.

Да Мер­ке­ло­ва за сво­ју на­след­ни­цу спре­ма пре­ми­јер­ку ма­ле не­мач­ке по­кра­ји­не Сар Ане­грет Крамп Ка­ран­ба­у­ер (55) би­ло је ја­сно ка­да је об­ја­вље­но да је она баш њен из­бор за ге­не­рал­ног се­кре­та­ра. Уочи кон­гре­са, Мер­ке­ло­ва је на кон­фе­рен­ци­ји за ме­ди­је лич­но пред­ста­ви­ла јав­но­сти Крамп Ка­рен­ба­у­е­ро­ву, ре­кав­ши да је „ве­ли­ки по­што­ва­лац ње­ног ра­да” и пом­пе­зно је на­ја­вљу­ју­ћи као пр­ву же­ну ко­ја ће би­ти на тој функ­ци­ји. И та­ман што је пре­ми­јер­ка Са­ра за­у­сти­ла, Мер­ке­ло­ва је до­да­ла „из­у­зев ме­не”, при­се­тив­ши се да је за­пра­во она би­ла пр­ва же­на на тој функ­ци­ји и то две го­ди­не пре не­го што ће пре­у­зе­ти ли­дер­ску по­зи­ци­ју у стран­ци. То је иза­звао гро­мо­гла­сан смех обе го­вор­ни­це, по­ка­зу­ју­ћи чак и њи­хо­ву при­сност, ко­ја се рет­ко ви­ђа у по­ли­тич­ком на­сту­пу кан­це­лар­ке.

Ова по­ли­ти­чар­ка ко­ја је про­шлог мар­та до­ве­ла ЦДУ до убе­дљи­ве по­бе­де на по­кра­јин­ским из­бо­ри­ма у Са­ру у ме­ди­ји­ма је че­сто опи­си­ва­на као „ма­ла Ан­ге­ла”, ко­ја има из­у­зе­тан по­ли­тич­ки та­ле­нат, са­мо­по­у­зда­ње и ам­би­ци­ју. Оно због че­га је очи­глед­но дра­га Мер­ке­ло­вој је­сте то да, по­пут Мер­ке­ло­ве, ни­је скло­на дра­ма­тич­ним сце­на­ма већ вла­да мир­но и опу­ште­но, при че­му по­др­жа­ва то што се ЦДУ за Мер­ке­ли­на вак­та са иде­о­ло­шке де­сни­це по­ме­ри­ла по­при­лич­но ка цен­тру и ти­ме по­ста­ла по­год­ни­ји по­ли­тич­ки из­бор и за же­не и мла­де.

Да Мер­ке­ло­ва ни­је иза­бра­ла Крамп Ка­рен­ба­у­е­ро­ву са­мо због лич­них афи­ни­те­та и скло­но­сти ли­бе­рал­ни­јој по­ли­ти­ци, све­до­чи и то да је ње­на мо­гу­ћа на­след­ни­ца ка­тол­ки­ња, ко­ја има тро­је де­це и кон­зер­ва­тив­ни­ји став на те­му ми­гра­ци­ја и геј бра­ко­ва, што је чи­ни при­влач­ни­јом кон­зер­ва­тив­ни­јем кри­лу ЦДУ. Да је тај микс ли­бе­ра­ли­зма и кон­зер­ва­ти­ви­зма за­пра­во био пун по­го­дак ви­де­ло се на кон­гре­су ка­да је нај­ду­жи апла­уз до­би­ла упра­во од­ла­зе­ћа пре­ми­јер­ка Са­ра, при че­му је за њен из­бор за ге­не­рал­ну се­кре­тар­ку гла­са­ло ско­ро 99 од­сто де­ле­га­та.

У го­во­ру она се освр­ну­ла на успех не­мач­ке хо­ке­ја­шке ре­пре­зен­та­ци­је на Зим­ским олим­пиј­ским игра­ма ка­ко би опи­са­ла шта оче­ку­је од ЦДУ.

„То ни­је би­ла гру­па ин­ди­ви­ду­ал­них зве­зда, већ је зве­зда био цео тим, и то је оно што је ва­жно. И ЦДУ је зве­зда. И ни­је пи­та­ње ко уну­тар ЦДУ си­ја, већ да ли пар­ти­ја си­ја”, ре­кла је она, при че­му је ко­ји дан ра­ни­је из­ја­ви­ла да ће јој на пр­вом ме­сту би­ти до­бро­бит стран­ке, па „ма­кар мо­ра­ла да се су­ко­би и са кан­це­лар­ком”. „Ми же­ли­мо да да­мо од­го­во­ре (на стра­хо­ве од гло­ба­ли­зо­ва­не, ди­ги­та­ли­зо­ва­не бу­дућ­но­сти), не са­мо као вла­да и по­сла­нич­ке гру­па већ као пар­ти­ја.”

И Мер­ке­лин из­бор мо­гу­ћих ми­ни­ста­ра ука­зу­је да бли­зу се­бе же­ли, ка­ко сво­је нај­ло­јал­ни­је љу­де, та­ко и оне ко­ји су је отво­ре­но кри­ти­ко­ва­ли. Та­ко су се ту на­шли ње­ни бли­ски са­рад­ни­ци, по­пут Пе­те­ра Алт­ма­је­ра и Ур­су­ле фон дер Ла­јен, али и оштри кон­зер­ва­тив­ни кри­ти­чар Јенс Шпан и не­што бла­жа кри­ти­чар­ка Ју­ли­ја Клек­нер. Из­бор овог три­де­сет­сед­мо­го­ди­шњег Шпа­на да бу­де ми­ни­стар здра­вља и че­тр­де­сет­пе­то­го­ди­шње Клек­не­ро­ве за ми­ни­стар­ку по­љо­при­вре­де пред­ста­вља­ло је пра­во из­не­на­ђе­ње за ме­ди­је, али не и оне ко­ји по­зна­ју кан­це­лар­кин по­ли­тич­ки стил.

Иако га ви­ди као не­ког ко би до­ла­ском на че­ло ЦДУ по­ни­штио ње­ну сво­је­вр­сну по­ли­тич­ку за­о­став­шти­ну – мо­дер­ни­за­ци­ју ЦДУ та­ко да за њу мо­гу да гла­са­ју све ви­ше и мла­ди, же­не и жи­те­љи ур­ба­них сре­ди­на – Мер­ке­ло­ва Шпа­на уво­ди у вла­ду ка­ко он не био мо­гао да во­ди пуч уну­тар стран­ке, пред­ста­вља­ју­ћи се­бе као жр­тве­но јаг­ње јер за­сту­па кон­зер­ва­тив­ни­је ста­во­ве. Сли­чан слу­чај је и са Клек­не­ро­вом, ко­ја је 2016. пред по­кра­јин­ске из­бо­ре у по­кра­ји­ни Рајн­ланд Фалц уза­луд­но по­ку­ша­ла да кри­ти­ком Мер­ке­ли­не из­бе­глич­ку по­ли­ти­ку осво­ји ви­ше гла­со­ва и по­ста­не пре­ми­јер­ка ове по­кра­ји­не.

Мер­ке­ло­ва им те кри­ти­ке си­гур­но ни­је за­бо­ра­ви­ла, али са­да же­ли да их по­при­лич­но за­по­сли ка­ко би би­ли до­вољ­но за­у­зе­ти и одво­је­ни од стра­нач­ке по­ли­ти­ке. Осим то­га, овим она ша­ље сиг­нал да ипак и да­ље она од­лу­чу­је. Бар још не­ко вре­ме. А да ли ће у тре­нут­ку из­ла­ска из по­ли­ти­ке би­ти „по­лу­мр­тва олу­пи­на”, те­шко да ће при­зна­ти.