Америчка рампа за европску војску

Забринутост Вашингтона је нарочито постала изражена када је 25 држава ЕУ у децембру прошле године потписало уговор о финансирању, развијању и ангажовању оружаних снага. Све те синтагме би „у преводу” могле да значе обустављање расипања милијарди евра на расцепкане европске одбрамбене политике, али и смањење озбиљне зависности Европе од Вашингтона. Од 28 чланица ЕУ само су се три земље, Велика Британија, Данска и Малта, супротставиле јачању односа у одбрамбеној сфери унутар ЕУ. При томе Велка Британија је на излазу из ЕУ.

Нови европски програм, познатији по скраћеници ПЕСКО, него по пуном називу „Стална структурна сарадња”, за сада је усмерен на 17 подручја, укључујући војну обуку, сајбер одбрану и побољшање мобилности у Европи. Већ тај попис критеријума и обавеза на којима ће се заснивати њихова сарадња, уместо да се ослањају на задовољавајућа искуства из прошлости – довољно иритира Вашингтон. Осим тога, сложили су се да ће користити средства ЕУ како би финансирали мале европске експедиционе снаге, које се у кризним ситуацијама могу брзо размештати.

Иако су лидери и војни министри избегавали да европске безбедносне снаге назову европском војском, управо да не би провоцирали Вашингтон, амерички војни естаблишмент је убрзо упозорио ЕУ да јачање војне сарадње не користи као изговор за заштиту европске одбрамбене индустрије.

Челници земаља ЕУ, од којих су 22 чланице НАТО-а, договорили су се прошле године о заједничком развоју и куповини војне опреме попут дронова. Вашингтон је забринут да би сада из конкуренције могле да буду искључене америчке компаније, јер су Француска и Немачка већ најавиле планове за развој европског авиона нове генерације, а Немачка је и лидер у развијању новог европског дрона.

Средином фебруара „Њујорк тајмс” је пренео забринутост америчког војноиндустријског комплекса због могућих последица европског пројекта ПЕСКО. Америчка представница у НАТО-у Кеј Бејли Хачинсон изјавила је да Пентагон „не жели да ова сарадња буде протекционистичко средство за ЕУ”.

На протеклој Минхенској безбедносној конференцији Немачка и Француска су се заузеле за заједничку европску војску, поручивши да одбрана Европе не сме да зависи од САД, односно од НАТО-а, на шта је генерални секретара НАТО-а Јенс Столтенберг одговорио да свака прилика носи и одређени ризик, али да „реално гледајући ЕУ сама не може да заштити Европу”.

У последњој поруци која је дипломатским каналима послата из Стејт департмента наглашено је да је Вашингтон подржао европски пројекат, али да је очекивао „снажно учешће” НАТО-а и нарочито земаља чланица трансатлантског савеза које нису чланице ЕУ. „Две основне примедбе су да нема дуплирања са НАТО-ом и да савезници који нису чланови ЕУ не буду искључени из конкуренције приликом будућих набавки наоружавања”, рекао је један извор и објаснио да би било разумљиво и очекивано да државе ЕУ када буду расписивале тендере за набавке наоружања или опреме за свој блок омогуће фер и отворену конкуренцију.

Илустративан пример како Вашингтон види своју улогу у Европи и шта значи отворено тржиште и фер услови за набавку наоружања јесте најава украјинског председника Петра Порошенка да ће за коју недељу стићи прва испорука оружја из САД, која се – плаћа.

Средином прошлог месеца „Фајненшел тајмс” је пренео забринутост Пентагона плановима ЕУ да успостави ближе везе на пољу одбране, што су америчке власти схватиле као поткопавање НАТО-а, и то баш у тренутку када се овај савез суочава са „све агресивнијом Русијом”. У Пентагону једноставно не желе да европски безбедносни пројекат нанесе било какву штету НАТО-у.

Ова кампања у медијима је уследила после нове америчке стратегије објављене у децембру, у којој су Русија и Кина означене као главне претње и ривалске силе, али и уочи боравка америчког министра одбране Џејмса Матиса Бриселу и његовог поновљеног позива европским партнерима у НАТО-у да повећају потрошњу за одбрану на препоручена два одсто БДП-а. Током прошле године само су Естонија, Пољска, Грчка, Румунија и Велика Британија испуниле захтев америчких власти.

Трамп је већ познат по притиску на европске чланице: уколико не дате новац, немојте ни очекивати да ћемо вас бранити. Зацртана два одсто БДП-а за војне трошкове требало би да достигну све чланице НАТО-а до 2024. године. Процене су да ће осам од 29 чланица НАТО-а испунити тај циљ 2018. године, а да ће до 2024. године то учинити најмање њих 15.