Више од плеса

Многе девојчице маштају да постану балерине. И међу дечацима има доста њих који су заинтересовани за велике скокове и вртоглаве пируете. Неки су чак изузетни таленти. Данас, међутим, немамо довољно балетских трупа и представа. Немамо ни места за младе играче.

Аја Јунг, кореограф, балерина и балетски револуционар, сећа се да су у време њеног детињства репертоар београдског Народног позоришта чиниле и балетске матине представе за најмлађу публику. Играле су се квалитетне продукције „Копелије”, „Петра Пана”, „Крцка Орашчића”… Сматра да је то веома важно за креативно одрастање и за популаризацију уметничке игре. Она каже да је у свим земљама положај игре у складу с квалитетом игре. Све зависи од нас самих.

Какав је положај игре у Србији и шта морамо да мењамо како бисмо ухватили корак с регионом и светом?

1. Шта подразумева игра као занимање?

То је питање за сваког играча, а одговори би сигурно били веома различити. Игра не може да се подведе ни под једну дефиницију, као ни наши животни избори. За мене је игра фантастична професија. Међутим, дубоко верујем да игра награђује само посвећене, вредне, амбициозне, фокусиране, талентоване и интелигентне људе. Остали прођу кроз игру као декор.

2. Колико је широка лепеза игре – шта све спада у игру на врховима прстију?

Битно је да људи одвоје уметничку игру од плеса или аматерског приступа игри. Ако говоримо о уметничкој игри, онда је лако можемо поделити на три историјске целине. То су класичан балет у коме Италија и Француска имају најдужу традицију. Затим, модерна игра која припада другој половини 20. века, и савремена игра која се јавља крајем 20. века и одушевљава нас данас својим новим кореографским остварењима и богатством стилова. Међу тим стиловима имате оне који од играча захтевају савршену балетску технику, до оних који на позоришну сцену доносе уличну игру, хип-хоп, акробатику, глуму, реч, неухватљив и незаписив покрет...

3. Да ли се од игре може живети?

Наравно, иначе не би била професија. Питање је опет како играче припремамо за њихову каријеру, и која су њихова очекивања и жеље. У свету ниједан балетски играч не дочека пензију као играч, односно, сви добро знају да уговори с трупама трају јако кратко, док се каријера завршава око тридесете године живота. До тада се треба добро припремити за други чин, односно период када више нисте на сцени, али и те како можете да останете у оквирима своје области за коју сте се школовали и због које сте провели хиљаде сати у балетској сали.

4. У игри је све живо и нежно. А, да ли је физички напорно бавити се игром?

И физички и ментално. Игра тражи чврсте људе, борце, оне који не одустају. Увек се физички недостаци могу надокнадити, уколико постоји ментална снага. Играчи јесу вечита деца, и веома осетљиви људи. Али, с друге стране, сви успешни играчи су успешни само зато што су били упорни и ментално спремни за велике изазове. Игра не трпи оне који су несигурни, које увек нешто боли, који гледају у туђа стопала и колена, уместо у своја...

5. Изјавили сте да је игра ваш живот. Да ли постоји граница између игре као хобија и игре као занимања и где се она може повући?

Игра је моје занимање. То је била моја одлука када сам имала свега осам или девет година. Цео свој живот сам посветила игри. Сваки дан свог живота, укључујући и викенде и празнике. Верујем да се то и препознаје кроз бројне идеје и пројекте које сам покренула, реализовала, учинила доступним публици или неким будућим играчима.

6. Који је тренутак преломан када човек може да схвати да игра престаје да буде само хоби?

Неко, нажалост, никада не схвати или не ухвати свој тренутак. Заиста верујем да се ради о професији у којој се људи морају пронаћи још као деца, и да у тој деци непогрешиво можете да препознате ону искру и жељу која ће их водити до сцене и аплауза.

7. Да ли код нас постоје школе за оне који желе професионално да се баве игром или мора да се иде у иностранство?

Постоји. Имамо Балетску школу Националне фондације за уметничку игру у Београду, у Коларчевој број 3. Ту раде врхунски педагози, попут Иванке Лукатели и Марије Јанковић. Такође, имамо бројне сталне иностране госте, педагоге из Италије, Израела, Француске... Прошлог месеца је код нас био Емилијано Пиколи из Рима, ових дана је ту Александар Нешков из Атине, након тога нам долази Ноа Вертхајм из Тел Авива, па Алексис Сарамит из Париза... Деца имају прилику да раде, да се развијају, да играју на професионалним сценама и да се такмиче у иностранству. Спремамо се за балетска такмичења у Загребу и Атини, као и за летње семинаре у Италији и САД.

8. Где све могу да се запосле играчи?

Данас имате на хиљаде трупа савремене игре, много класичних позоришних компанија, независних продукција... Заиста је небо под којим се игра дешава – пространо.

9. Који су фестивали у свету, а који у Србији?

У свету их има много. Они с којима се Београдски фестивал игре надмеће су у Лиону, Венецији, Монпељеу, Амстердаму, Болцану... Мислим да немамо неки други међународни фестивал уметничке игре који је препознат у земљи и иностранству, осим Београдског фестивала игре. Када је реч о Кореографским минијатурама – то је такмичарски концепт кратких и експерименталних форми.

10. У којој мери игра може имати терапеутско дејство?

У свету је у моди и експанзији терапија игром. Све је кренуло из Израела, проширило се Америком, а данас је присутно у већини земаља. Игра се користи у форми обавезног одрастања за сву децу, као начин да се превазиђу наследне или стечене сметње у развоју, као добра могућност за ослобађање од стреса. Заиста је лепеза огромна, а игра постаје све важнија, за сва животна доба, и све животне фазе...

Београдски фестивал – важан у биографији уметника

Откривајући уметничку игру кроз њене врхунске домете, Београдски фестивал игре, који се развијао уз подршку града Београда, Министарства културе Србије, амбасада и културних центара земаља учесница, допринео је да Београд постане важна станица у биографији уметника који креирају трендове у области уметничке игре и позоришта. У оквиру свог петнаестог издања, под слоганом „Престоница”, од 15. марта, до 4. априла представиће публици изузетан програм. На својим гостовањима у Београду и Новом Саду петнаест трупа из Израела, Грчке, Холандије, Кине, Норвешке, Аустралије, Велике Британије, САД, Данске, Пољске, Белгије, Немачке, Италије и Канаде, откриће 24 нове кореографске поставке.

– Свакако је гостовање атинске трупе Димитриса Папајоануа планетарно важан догађај на програму овогодишњег фестивала игре. То потврђују бројни инострани гости који ће допутовати у Београд како би погледали најновији комад овог уметника у Центру „Сава”. Први долазак балетских компанија из Хонгконга и Сиднеја у наш регион такође завређују велику пажњу публике. Ове године открићемо први пут и израелску компанију „Вертиго” кореографкиње Ное Вертхајм. Још много је добрих разлога да овог пролећа уживате у представама Београдског фестивала игре – поручује Аја Јунг.