Ре­волуција се рађа из кне­дле у грлу

 уз на­по­ме­ну:

– Мо­же­мо пре­и­спи­ти­ва­ти све ре­во­лу­ци­о­нар­не иде­је кроз исто­ри­ју до да­нас, али је­ди­но што са си­гур­но­шћу мо­же­мо ре­ћи је­сте да су вре­ме­ном по­ста­ле из­ви­то­пе­ре­не. Чо­век ни­је ду­хов­но, ем­па­тиј­ски, ни ин­те­лек­ту­ал­но до­ра­стао ре­во­лу­ци­ји као про­ме­ни дру­штве­них од­но­са на­бо­ље. Дру­штво се ато­ми­зу­је на је­дин­ке ко­је се упу­ћу­ју ка нар­ци­со­ид­ној иде­о­ло­ги­ји обо­жа­ва­ња се­бе. 

Љу­бав се тре­ти­ра, твр­ди Иси­до­ра Ста­ни­шић, као ри­скант­но ин­ве­сти­ра­ње се­бе са не­по­зна­тим ис­хо­дом „јер љу­бав је као те­трис, ка­да се дво­је укло­пе – они не­ста­ју!”. 

– По­сто­је аген­ци­је ко­је ће вам ор­га­ни­зо­ва­ти ма­стер­дејт, са­ста­нак са са­мим со­бом, а у не­ким зе­мља­ма мо­гу­ће је и вен­ча­ти се за се­бе. Стра­те­ги­ја је ја­сна: рас­пар­ча­ва­ње за­јед­ни­це на без­лич­не ин­ди­ви­дуе ко­је се ви­ше не мо­гу ује­ди­ни­ти у от­пор. Про­ме­на оста­је на ни­воу фри­зу­ре, ми­шић­ног то­ну­са, но­вог ти­га­ња или сек­су­ал­ног парт­не­ра, док де­пре­си­ја, анк­си­о­зност и агре­си­ја по­при­ма­ју све ве­ће раз­ме­ре. Чо­век мо­же стра­хо­ви­то мно­го и ду­го да тр­пи ка­да му се те­рет сер­ви­ра на ка­ши­чи­цу, али кад про­гу­та соп­стве­но до­сто­јан­ство оно оста­не као кне­дла у гр­лу. Из те кне­дле ро­ди­ће се истин­ска ре­во­лу­ци­ја, или нас не­ће би­ти – до­да­је она. 

Му­зи­ку за пред­ста­ву „Про­стор за ре­во­лу­ци­ју” ком­по­но­ва­ла је Дар­ја Ја­но­ше­вић, дра­ма­тург је Игор Ко­ру­га, а у пред­ста­ви игра­ју Ана Иг­ња­то­вић За­го­рац, На­та­ша Гво­зде­но­вић, Бо­рис Ви­да­ко­вић, Та­ма­ра Пје­вић, Ми­о­на Пе­тро­вић, Јак­ша Фи­ли­по­вац и Ни­ко­ла Жи­ва­но­вић.

– Бу­дућ­ност нам су­ге­ри­ше да је све­мир­ски ту­ри­зам мо­гућ, да је мо­гу­ће ода­бра­ти пол де­те­та, ди­ги­тал­но за­бе­ле­жи­ти ДНК и, чак, по­сти­ћи бе­смрт­ност. Ме­ђу­тим, ка­да се по­ме­не про­ме­на си­сте­ма у ко­ме жи­ви­мо, на­сту­па убе­ђе­ње да је то не­мо­гу­ће. На­рав­но да је та­кво убе­ђе­ње про­из­вод са­мог ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма, али оно је уко­ре­ње­но у по­тре­би за удоб­но­шћу. Удоб­ност ане­сте­зи­ра сва­ку по­ми­сао на от­пор, исто­вре­ме­но нам пру­жа­ју­ћи илу­зи­ју си­гур­но­сти ко­ја по­ста­је основ­ни ре­гу­ла­тор по­на­ша­ња. Ве­зу­ју нас ра­зно­ра­зним си­гур­но­сним по­ја­се­ви­ма док нас ли­це­мер­но хра­не ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­ним про­из­во­ди­ма. Жи­ви­мо без­бед­но уми­ра­ње у удоб­ним сан­ду­ци­ма ко­је по­лет­но са­ми се­би из­ра­ђу­је­мо – ка­же Иси­до­ра Ста­ни­шић.

Је­дан од са­вр­ше­них ме­ха­ни­за­ма ка­пи­та­ли­зма, при­ме­ћу­је на­ша са­го­вор­ни­ца, је­сте да се сва­ки по­тен­ци­јал­ни от­пор пре­ма истом пре­о­бра­ти у соп­стве­ну ко­рист. Та­ко до­ла­зи­мо до „Про­сто­ра за ре­во­лу­ци­ју”. По­ну­ђен од стра­не си­сте­ма, он функ­ци­о­ни­ше по прин­ци­пу „Со­бе за бес”: за из­ве­сну сво­ту пру­жа вам се мо­гућ­ност да аку­му­ли­ра­ни бес ис­ка­ли­те ло­ме­ћи ства­ри ко­је се ту на­ла­зе и, кад се ко­нач­но осло­бо­ди­те на­ку­пље­не агре­си­је, мо­же­те се рас­те­ре­ће­ни вра­ти­ти сво­јој сва­ко­дне­ви­ци, ве­ро­ват­но и не пи­та­ју­ћи се ода­кле сав тај бес. При­кри­ва­ње узро­ка бо­ле­сти кроз укла­ња­ње симп­то­ма основ­на је ман­тра. 

–Да ре­зи­ми­рам, у фо­ку­су на­ше пред­ста­ве је кон­фор­ми­зам и оно што је ре­во­лу­ци­о­нар­но да­нас: нај­но­ви­ји ду­шек од ме­мо­риј­ске пе­не. Па­ра­док­сал­но, та пе­на нас уљуј­ку­је у за­бо­рав – за­кљу­чу­је умет­ни­ца.