Revolucija se rađa iz knedle u grlu
Revolucionarne ideje danas preovladavaju kao marketinški trik, kaže za „Politiku” koreografkinja Isidora Stanišić, autorka nove predstave „Prostor za revoluciju” na sceni Bitef teatra čija premijera je najavljena za sutra kada ova jedinstvena pozorišna kuća obeležava 29. godina od osnivanja. Predstava „Prostor za revoluciju” u izvođenju Bitef dens kompanije je svojevrsni osvrt na obeležavanje stotinu godina od Oktobarske revolucije, ali je zapravo promišljanje o današnjem svetu i društvenom poretku u kome živimo – gde su danas revolucionarne ideje i ima li društvo utonulo u žutu štampu, šoping centre i rijaliti programe, snage za otpor, bunt i promenu?
– Povodom stogodišnjice Oktobarske revolucije upravnik Bitef teatra Miloš Latinović i umetnička direktorka Bitef dens kompanije Jelena Kajgo, došli su na ideju da realizuju savremenu plesnu predstavu na ovu temu i ponudili meni da je kreiram. Dali su mi potpunu slobodu tumačenja što je rezultiralo promišljanjem poznatog zaključka izvedenog posle Francuske buržoaske revolucije da svaka revolucija jede svoju decu. Prvo pitanje nije da li smo spremni da promenimo, već da li smo spremni za promenu? Ja smatram da bez personalne revolucije ne možemo trajno promeniti društveni poredak. Neke statue Lenjina su sklonjene u muzeje, neke su preobučene u Dart Vejdera, a neke pokopane, kaže Isidora Stanišić
uz napomenu:
– Možemo preispitivati sve revolucionarne ideje kroz istoriju do danas, ali jedino što sa sigurnošću možemo reći jeste da su vremenom postale izvitoperene. Čovek nije duhovno, empatijski, ni intelektualno dorastao revoluciji kao promeni društvenih odnosa nabolje. Društvo se atomizuje na jedinke koje se upućuju ka narcisoidnoj ideologiji obožavanja sebe.
Ljubav se tretira, tvrdi Isidora Stanišić, kao riskantno investiranje sebe sa nepoznatim ishodom „jer ljubav je kao tetris, kada se dvoje uklope – oni nestaju!”.
– Postoje agencije koje će vam organizovati masterdejt, sastanak sa samim sobom, a u nekim zemljama moguće je i venčati se za sebe. Strategija je jasna: rasparčavanje zajednice na bezlične individue koje se više ne mogu ujediniti u otpor. Promena ostaje na nivou frizure, mišićnog tonusa, novog tiganja ili seksualnog partnera, dok depresija, anksioznost i agresija poprimaju sve veće razmere. Čovek može strahovito mnogo i dugo da trpi kada mu se teret servira na kašičicu, ali kad proguta sopstveno dostojanstvo ono ostane kao knedla u grlu. Iz te knedle rodiće se istinska revolucija, ili nas neće biti – dodaje ona.
Muziku za predstavu „Prostor za revoluciju” komponovala je Darja Janošević, dramaturg je Igor Koruga, a u predstavi igraju Ana Ignjatović Zagorac, Nataša Gvozdenović, Boris Vidaković, Tamara Pjević, Miona Petrović, Jakša Filipovac i Nikola Živanović.
– Budućnost nam sugeriše da je svemirski turizam moguć, da je moguće odabrati pol deteta, digitalno zabeležiti DNK i, čak, postići besmrtnost. Međutim, kada se pomene promena sistema u kome živimo, nastupa ubeđenje da je to nemoguće. Naravno da je takvo ubeđenje proizvod samog kapitalističkog sistema, ali ono je ukorenjeno u potrebi za udobnošću. Udobnost anestezira svaku pomisao na otpor, istovremeno nam pružajući iluziju sigurnosti koja postaje osnovni regulator ponašanja. Vezuju nas raznoraznim sigurnosnim pojasevima dok nas licemerno hrane genetski modifikovanim proizvodima. Živimo bezbedno umiranje u udobnim sanducima koje poletno sami sebi izrađujemo – kaže Isidora Stanišić.
Jedan od savršenih mehanizama kapitalizma, primećuje naša sagovornica, jeste da se svaki potencijalni otpor prema istom preobrati u sopstvenu korist. Tako dolazimo do „Prostora za revoluciju”. Ponuđen od strane sistema, on funkcioniše po principu „Sobe za bes”: za izvesnu svotu pruža vam se mogućnost da akumulirani bes iskalite lomeći stvari koje se tu nalaze i, kad se konačno oslobodite nakupljene agresije, možete se rasterećeni vratiti svojoj svakodnevici, verovatno i ne pitajući se odakle sav taj bes. Prikrivanje uzroka bolesti kroz uklanjanje simptoma osnovna je mantra.
–Da rezimiram, u fokusu naše predstave je konformizam i ono što je revolucionarno danas: najnoviji dušek od memorijske pene. Paradoksalno, ta pena nas uljujkuje u zaborav – zaključuje umetnica.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
