Надигравање дирки и тела

Пети београдски фестивал игре улази у саму завршницу, а овогодишња селекција, у целости, најквалитетнија је до сада. Томе у прилог говори и осма представа, „Prêt-à-porter”, у кореографији Едварда Клуга и извођењу Националног балета из Марибора, изведена на сцени „Сава центра”.

Рад и развој румунског кореографа Едварда Клуга, који већ годинама живи и ради у Словенији, наша публика је имала прилике да прати захваљујући његовим гостовањима на Битефу, као и на једном од претходних Фестивала игре. Прво смо видели сасвим солидни „Танго”, потом још зрелији и осмишљенији комад у новом рукопису – „Радио и Јулија”, и сада опет изненађење – поново оригиналан, иновативан, свеж – комад „Prêt-à-porter”, који стилски нема много везе са претходним радовима. Клуг и даље задржава неокласичну базу у покрету и не дозвољава телу велику слободу, дапаче – великим делом га ограничава. Али зато изграђује фасцинантни, нови плесни језик.

Покрети играча су више трзаји тела, док оно клизи по поду захваљујући само брзом готово неприметном раду стопала. Онда уследи нека муњевито изведена плесна фигура, играчи личе на узнемирене птице у неком зачудном дијалогу. Њихове руке се укрштају таквом брзином да су једва видљиве, тела су прилично укочена, али рад руку, шака и главе у непрестаном је мувингу. Повремено, у мраку, зачују се ударци рукама о тело, као клепети крила. Мушки играчи се после низова пируета у делићу секунде створе на поду, девојке бацају руке и ноге оштро као да ваздух пресецају ножем. А покрети су ипак сливени, вешто надовезани један на други, у сасвим логичном, јасном следу. За ову брзину и испрекиданост покрета – они су невероватно прецизни, сваки прст на руци је на свом месту, сваки грч торза је видљив, линије тела су чисте и беспрекорно јасне.

На сцени су два концертна клавира, готово у мраку, и ту долазимо до још једне атракције овог комада – музику Милка Лазара, уживо изводе сам аутор и Бојан Горишек. Лазар је изузетан композитор, његова музика је занимљив спој класике и модерне музике, ту има утицаја џеза, поједине фразе звуче као импровизација, па док музика задржава слободу у изразу, плес иако формално ограничен, одлично се уклапа уз звук.

Клуг осветљава сцену само делимично, прво је то само један круг светла по средини, онда широки сноп осветли готово целу позорницу, па поново завлада полумрак а четири пара играју у четири светлосна круга. Једна девојка, висећи на сајли тек мало одвојена од земље, клизи преко сцене, али овај кореографски искорак, као и један сличан на самом почетку, траје кратко – Клуг се не разиграва, не користи додатне ефекте, држи представу сведену, чисту, фокусирану само на његов необични сценски језик. Костими су такође сведени, девојке у једноставним црним корсетима и панталонама, мушкарци у црним панталонама и белим кошуљама.

До самог краја Клуг не губи инспирацију, напротив, пред крај он креира маштовиту ансамбл деоницу и завршава сасвим једноставно, ефектно, са девојком која седи на средини сцене, док јој младић сасвим лагано прилази. Играчи су уиграни, технички изузетно вешти и прецизни.

Као и већина представа које смо овај пут видели на Београдском Фестивалу игре – и представа „Prêt-à-porter” Мариборског балета је нешто што неће тако лако ишчилети из сећања.