Турски обрачун са генералима после две деценије

Он је за непуне две године, колико је седео у тој фотељи, успео дубоко да подели друштво – секуларисте и исламисте – јер је покушао да врати земљу у шеријатску прошлост. Његово понашање је изазвало забринутост у земљи али и свету пошто је почео на верској основи да окреће Анкару ка истоку, најављивао је формирање савеза водећих исламских земаља која би била противтежа групи Г-8.

На састанку Националног савета за безбедност, у коме су тада главну реч водили генерали, 28. фебруара 1997. године усвојен је меморандум у коме је без увијања поручено премијеру Ербакану: одлази. Он је завршио у затвору, а касније у кућном притвору, док је његову странку забранио Уставни суд Турске.

У окриљу исламисте Ербакана израстао је председник Тајип Ердоган као и многи кадрови сада владајуће Партије правде и развоја (АКП). Захваљујући томе он је деведесетих година изабран за градоначелника Истанбула и тиме ударио темељ за вансеријску политичку каријеру, што не могу да му оповргну ни они који се с њим не слажу. На развалинама исламистичке Партије просперитета, која је забрањена, Ердоган је основао своју странку која је већ 15 година на власти. Када је учврстио позиције и развластио врх моћне армије, кренуо је у обрачун. Закаснело суђењу генералима аналитичари доживљавају као реванш  онима који су отерали са власти његовог „политичког оца” – Ербакана.

„Ово није освета”, објашњава премијер Јилдирим и тврди да је Турска због тог пуча претрпела огромне штете. Генерали су, објашњава он, забранили ношење фереџа у државним службама и натерали владу да затвори многе верске школе које су од првог дана биле легло радикалног исламизма. То се сада прећуткује, што се могло очекивати пошто Ердоганов АКП има прикривени исламистички програм, тврде у опозицији.

У том пучу који многи називају „модерни удар” – јер није било проливања крви – армија није изводила тенкове на улице Анкаре. Премијер се повиновао ултиматуму генерала: није било распуштања парламента нити суспендовања устава. То је био четврти удар у Турској у последњих шест деценија. Генерали, као гаранти секуларизма, изводили су тенкове на улице Анкаре 1960, 1971. и 1980. године, али тада су пале многе жртве.

Под оптужбом да су „створили криминалну групу ради обарања Владе Републике Турске”, у судници ће наћи 60 генерала и високих официра. Ако делиоци правде  прихвате наводе оптужнице, исписане на 1.300 страна, осумњичени ће бити осуђени на ригорозне казне. За ондашњег начелника Генералштаба Исламила Хакија Карадаја и његовог заменика Чевика Бира предлаже се доживотна робија. Садашња влада је са закашњењем извела пред суд и двојицу организатора војног удара 1980. године: начелника Генералштаба Кенана Еврена (који је касније био председник Турске) и генерала Таксина Шахинкају. Остали учесници тог пуча су избегли суђење јер су завршили у белом чаршаву. Двојица генерала су пре две године осуђени на доживотни затвор иако због болести нису били у стању да седну на оптуженичку клупу, него су изјаве давали преко видео-линка из болнице. То је изазвало негодовања јавности јер се још једном потврдило да је закаснела правда никаква правда. Председник Еврен није видео затвор пошто је у међувремену у 96. години скончао у болничкој постељи.