Потрага за достојанством у животу

Ми­лад Ала­ми, ко­ји је са шест го­ди­на као ими­грант сти­гао у Швед­ску да би ка­сни­је за­вр­шио филм­ску ака­де­ми­ју у Дан­ској, гле­да­о­ци­ма је по­ну­дио уз­бу­дљи­ву и ин­тен­зив­ну пси­хо­ло­шку дра­му о мла­дом Иран­цу Есма­и­лу, ко­ји очај­ни­чи по­ку­ша­ва да оства­ри љу­бав­не ве­зе са Дан­ки­ња­ма, за­рад оси­гу­ра­ва­ња бо­ра­ви­шне ви­зе и спре­ча­ва­ња де­пор­та­ци­је. Овај драм­ски оквир Ала­ми ко­ри­сти за отва­ра­ње те­ма ра­са, кла­са и пра­ва на бор­бу за бо­љи жи­вот, али и за су­че­ља­ва­ње два раз­ли­чи­та кул­ту­ро­ло­шка под­не­бља. Упра­во кроз ин­те­ли­гент­но во­ђе­ну сту­ди­ју кул­ту­ро­ло­шких раз­ли­чи­то­сти и по­ро­дич­них вред­но­сти, при­ка­зао је ви­ше оно што љу­де спа­ја не­го раз­два­ја и та­ко дао свеж по­глед на је­дан од нај­ве­ћих иза­зо­ва у да­на­шњој Евро­пи – на ак­ту­ел­ну ми­грант­ску кри­зу.

– На­ша при­ча је­сте ве­о­ма дра­ма­тич­на, али је ис­при­ча­на дру­га­чи­је од кла­сич­не при­че о ими­грант­ском бе­жа­њу од ре­пре­си­је. Мо­же се чак ре­ћи да дра­ма­тич­ност ра­сте са све ве­ћим упо­зна­ва­њем глав­ног ли­ка, ње­го­ве сло­же­но­сти и ње­го­вих ма­на. Ка­ко пред­ра­су­де све ви­ше па­да­ју у во­ду та­ко све ви­ше гле­да­лац мо­же да се ве­же за лик Ар­да­ле­на Есма­и­ли­ја, ко­ји је осо­ба ко­ја тра­га за до­сто­јан­ством у жи­во­ту – ре­као је у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку” Ми­лад Ала­ми.

 Од­го­ва­ра­ју­ћи та­да и на пи­та­ње ка­ко ка­ко скан­ди­нав­ске зе­мље у ко­ји­ма жи­ви, ре­а­гу­ју на ти­ши­ну ко­ја нај­че­шће пра­ти фил­мо­ве о ими­гран­ти­ма  Ала­ми је од­го­во­рио:

– Ми­слим да не мо­же­мо го­во­ри­ти о скан­ди­нав­ским зе­мља­ма као це­ли­ни, јер се си­ту­а­ци­ја раз­ли­ку­је од де­ла до де­ла по­је­ди­не зе­мље. Ја сам у Швед­ску до­шао као де­те, од­ра­стао на крај­њем се­ве­ру и осе­ћао сам се при­хва­ће­ним. По­не­кад при­хва­та­ње до­ла­зи са це­ном. Мно­ги љу­ди ко­ји су на­пу­сти­ли сво­ју до­мо­ви­ну те­шко се укла­па­ју у но­ву сре­ди­ну, што  ни­је био мој слу­чај, али што сам ста­ри­ји ви­ше се освр­ћем на сво­ју исто­ри­ју и кул­ту­ру зе­мље ко­ју сам оста­вио. Ви­ше се освр­ћем на тај аспект са­мог се­бе ко­ји је ду­бо­ко за­ко­пан...

 При­ма­ју­ћи глав­ну на­гра­ду на 46. Фе­сту Ми­лад Ала­ми ни­је крио сре­ћу. Ва­жан је, ка­ко ка­же, ово за ње­га под­сти­цај. У раз­го­во­ру са њим до­зна­јем да би ве­о­ма во­лео ка­да би ње­гов „Шар­мер” до­био и срп­ског ди­стри­бу­те­ра ка­ко би филм и у Ср­би­ји имао свој ре­дов­ни би­о­скоп­ски жи­вот. Ако се то не де­си, Ми­лад ка­же да би му би­ло ве­о­ма жао, јер се и лич­но уве­рио да срп­ска пу­бли­ка во­ли и од­лич­но раз­у­ме ње­гов филм...

По­част Не­ди Ар­не­рић и Ка­ре­ну Шах­на­за­ро­ву

У ве­че­ри до­де­ле на­гра­да нај­бо­љим ино­стра­ним фил­мо­ви­ма на Фе­сту, на­шој филм­ској, по­зо­ри­шној и те­ле­ви­зиј­ској глу­ми­ци Не­ди Ар­не­рић уру­чен је спе­ци­јал­ни бе­о­град­ски По­бед­ник за из­у­зе­тан до­при­нос филм­ској умет­но­сти. Умет­ни­ца је уз за­хвал­ност на­гра­ду про­ко­мен­та­ри­са­ла ре­чи­ма: „Не осе­ћам се по­бед­ни­ком јер ми се чи­ни да ја сво­ју жи­вот­ну и про­фе­си­о­нал­ну тр­ку још ни­сам ис­тр­ча­ла. У не­че­му сам ипак по­бед­ник – као глу­ми­ца тра­јем у кон­ти­ну­и­те­ту ви­ше од 50 го­ди­на...”.

  Уз гром­ки апла­уз пу­бли­ке и ру­ском ре­ди­те­љу Ка­ре­ну Шах­на­за­ро­ву уру­чен је по­ча­сни „По­бед­ник”, и то за све­у­куп­ну ка­ри­је­ру. Из­ја­вив­ши да је по­ча­ство­ван на­гра­дом јер га за Фест и Бе­о­град ве­же мно­го то­га, Шах­на­за­ров се пре све­га за­хва­лио пу­бли­ци по­ру­чив­ши: „Ми фил­мо­ве пра­ви­мо за вас и ако не­ко ка­же да сни­ма фил­мо­ве из дру­гих раз­ло­га и за сво­је уске кру­го­ве, знај­те да то ни­је исти­на...”.