Увек буде хлеба од доброг посла

Када позоришну глумицу сместите у једно ново окружење – телевизијску серију „Убице мога оца” – успех је загарантован. Лику бивше полицајке Бранке, Татјана Кецман удахнула је снагу коју су гледаоци одмах препознали, а њено тумачење опасне али несрећне жене наградили бројним похвалама по друштвеним мрежама. Бранка, нажалост, више неће плашити криминалце нити ће одушевљавати гледаоце јер су је аутори серије у 11. епизоди друге сезоне – убили.

– Бранка има тајну, а ја осећам да она није ни хтела више да живи и да је зато одлучила да иде до краја. Она је, заправо, позвала све њих на обрачун и на крају ушла у битку са ножевима у којој се борила са Ружом која ју је на превару убила. Бранкина последња реплика гласи „Зато што не могу више”. Није желела више да живи. Да јесте, могла је у помоћ да позове директора полиције Марјановића – прича у разговору за ТВ Ревију Татјана Кецман признајући да се изненадила што је освојила публику у лику неустрашиве Бранке, али и да има објашњење зашто је то тако.

– Она није ни лепа, ни слатка. Мргодна је и наизглед опасна, али су је заволели зато што је храбра. Правична је, истрајна. Има особине којих су људи жељни у стварном животу. Желе да виде јунаке у правом смислу те речи. Пријатељи, колеге са којима радим, били су крајње добронамерни оцењујући мој рад. Али, то сам и очекивала. Изненадило ме је што је тај лик и публика заволела. Јер, публика је сурова, каква и треба да буде. Не треба јој подилазити. Увек стрепим какве ће бити реакције јер публика зна када лажеш. Често не зна шта је лоше, али увек зна шта је добро.

У серију је Татјана ушла јер се Предрагу Гаги Антонијевићу свидела њена фотографија на којој, како је рекао, „није млада, а физички је спремна” за задатак који је био пред Бранком.

– Улога јесте била изузетно захтевна. Иако је туча трајала свега два минута, била је то борба коју смо спремали десет дана, и то са каскадерима. Први пут када сам узела нож у руке схватила сам колико је он за мене страно тело. Исидора Симијоновић, која тумачи лик Руже, и ја дале смо све од себе и, на сву срећу, нисмо се повредиле. Ја сам безмало 30 пута морала да направим колут у страну, или да паднем на тврду земљу. Упркос томе, морам да признам да не памтим када сам толико уживала, био је то заиста изазов за мене – признаје глумица којој је ова улога прва значајнија у некој ТВ серији.

И поред чињенице да није имала велико искуство јер је врло мало снимала у каријери, трему није имала.

– Нисам се плашила. И на сцени и пред камером глумац има само један задатак – да се бави својим партнером, а не собом. Да ради. Осим Драгана Марјановића, који глуми Немању у серији, никога другог нисам познавала. Мислила сам да ћу се бавити само својим ликом и нисам очекивала да ћемо се и добро проводити. Снимали смо на фантастичној локацији и били смо супер екипа. Очекивала сам много више хладноће, а доживела баш пријатне тренутке и са колегама глумцима и са осталим члановима екипе, гардероберкама, шминкеркама. Невероватно је колико су се сви радовали док су радили – прича Татјана Кецман признајући да јој жао што je Бранкa погинула.

– Волела бих да смо и даље могли да радимо, међутим, мислим да је њен лик морао да изгуби живот. Она је своју тајну однела у гроб. У серији се видело да је пуна емоција као шипак, због чега сам и уживала играјући је – каже Татјана и на наше питање да ли је добила позив да игра у некој новој серији, одговара одрично.

– Нама глумицама је теже него глумцима. Погледајте однос између женских и мушких ликова. Женских је мање. Наравно да бих волела да играм у некој новој серији, али не у било којој, већ у некој у којој би ми улога легла као што је то био случај са Бранком – прича глумица која је деведесетих година морала да напусти родно Сарајево, родитеље, Академију уметности на којој је била у класи Миралема Зупчевића.

Стигла је у Београд и конкурисала на Факултету драмских уметности, где су је примили у класи професора Владе Јефтовића признавши јој прву годину и уписавши је – на трећу током које је морала да заврши и другу.

Смејући се објашњава како је током једног школског часа морала на балет из прве три године јер у Сарајеву балет имају тек на другој години. Часове су држале једна професорка из Румуније и друга из Јапана и обе су њихове амбасаде повукле јер је већ почела година опасног живљења у граду на Миљацки.

– Тешко је било надокнадити све, али успела сам да дипломирам. Успут сам постала и мама па сам дипломску представу спремала код куће уместо на факултету да бих могла да дојим бебу – каже глумица која је слободан уметник од 1996, а последњих 15 година има своју продукцију.

На наше питање да ли је то желела или је нека врста бунта, каже да је у питању и једно и друго.

– Радила сам у КПГТ-у, а после њега направила велику прекретницу. Чак сам у једном тренутку мислила да напустим глуму, али нисам знала шта друго да радим. Мислила сам да ништа не знам осим да глумим. Онда сам себи рекла: „Пекарка прави хлеб и каквим га направи тако ће јој бити у животу. Тако и ти ради.” И после тога направила сам своју прву представу. Отишла сам у УК „Вук Караџић” и тамо су ме прихватили. Играла сам на договорени проценат. Тако је кренуло. Научила сам како да доведем публику. Била сам принуђена да постанем и стручњак за маркетинг. Ако направиш добру представу, добро је продаш, добро ће ти бити.

Та могућност да бирате текстове које желите да радите, да вам живот не ремете и не компликују којекакве бирократске зачкољице, отвори вам нови простор. Као да су ми се врата отворила. После су се низали пројекти један за другим. У међувремену сам играла и по другим позориштима. Али, најважније су ми наше представе јер се оформила екипа са којом волим да радим. Основала сам сопствену агенцију за извођачку уметност под називом „Ферзенг”. Тренутно играмо представе „Сирена и Викторија” аутора Александра Гала, у режији Ралета Миленковића, „Женска посла” у Београдском дрaмском, „Умеће живљења”, коју ћемо играти је у Центру за културну деконтаминацију и увелико је распродата, „Помахнитале”...

Прва представа изведена је пре 15 година. Последњих неколико година радим у сопственој продукцији са дивним колегама – Миленом Павловић, Ралетом Миленковићем, Милошем Ђорђевићем, Јовом Масићем... Била сам једна од првих која је кренула са независним пројектима који нису тезгарење, већ озбиљне позоришне представе, прича Татјана Кецман.

О томе која је цена таквог професионалног избора, каже:

– Тешко подносим неизвесност. Али, после толико година, научила сам да увек буде и представа и гостовања, увек буде хлеба од доброг посла.

Ипак, буде дана када страх од неизвесности надвлада. На срећу, победимо га. Оно што ме радује јесте чињеница да независни пројекти постају све доминантнији. Наравно да и у независним продукцијама има тезги и јефтиних представа, али током протеклих година изродило се неколико одличних представа иза којих не стоји ниjeдна институција. И то ме истински радује. Сами смо отворили нова врата и сва је прилика да се она нeће затворити. Позоришта се не граде, глумци се штанцују и једини начин да се изнедри креативна, неотровна, поштена прича јесте да je сами направите. И ако у томе успете, та представа ће и те како живети.

Идемо на фестивале, освајамо награде, „освајамо” регион, позоришта у Сплиту, Сарајеву, Загребу, Ријеци, Републици Српској, Копривници, Словенији... – задовољно каже Татјана Кецман.