Одрастао сам на доброј кинематографији

Словеначки глумац Себастијан Каваца добио је велики аплауз на премијери новог српског филма „Едерлези рајзинг” (Ederlezi Rising) у којем тумачи главну улогу. У научнофантастичном филму Лазара Бодроже, приказаном на 46. Фесту, Каваца (44) тумачи лик астронаута, који за сапутника у свемирској мисији добија женског андроида. Кавацин Милутин зна шта су његови циљеви током мисије, али боље зна шта су његове слабости, јер не може да одоли савршеној жени:

– Зато неће да пристане на путовање ни сам ким, па чак ни са условно речено „савршеном женом” јер зна каква будала постаје кад се заљуби. Кад год је био у вези, он је психички пукао. Међутим, на крају ипак пристаје.

У свемирском броду, у дубини свемира, одиграва се љубавна игра мачке и миша, улоге господара и роба, између мушкарца и савршеног женског андроида, који је одиграла Џесика Стојадиновић Стоја.

– Џесику нисам познавао пре снимања. Редитељ Бодрожа ми је рекао да је она порно дива. Када сам видео њене пробне снимке, рекао сам да верујем да она може да игра главну улогу и да то може да буде добро. На снимању сам јој мало помогао, Лазар такође, али је брзо учила, схватала и глумачке и редитељске индикације – прича Каваца коме се свидела ретрофутуристичка иконографија приче.

Филм је по жанру научна фантастика, али је пре свега мелодрама:

– Много ми се допало то што је „Едерлези рајзинг” мелодрама. Лик андроида мора да буде сведен, одликује га редукција свих глумачких средстава. Мој лик је направљен тако да је мало више људски. Један андроид и један човек су на том путовању, у некој врсти памука, до једног тренутка, где му постаје јасно да су му Нимани подметнули и нао неку врсту супервизора.

Глумац је ушао у „Едерлези рајзинг”, како каже, „падобрански”. Филм је снимао у Београду током три седмице, у студију и код Авалског торња, у паузи снимања немачког „Винетуа”, у ком је глумио на лакоти, језику америчких Индијанаца, који у свету прича само око 40.000 људи.

Због серије савладао немачки језик

Каваца, кога зову словеначки Клуни, у последње време бира пројекте по тексту, само она сценарија која су ми блиска на прво читање. Пристаје да игра ако има осећај да пројекат носи поруку која није тривијална. Тако је било и са серијом „Сенке над Балканом” у режији Драгана Бјелогрлића, у којој је тумачио лик Габријела Махта из Беча, негативца.

– Драган ме је позвао и питао да ли говорим немачки. Послао ми је сценарио да га прочитам. У то време сам снимао седам филмова и серија је била осма. Морао сам да савладам немачки језик. Ускладили смо термине и снимали. Било је напорно, али је то серија у којој сам уживао радећи – искрен је глумац.

Са Бјелогрлићем је сарађивао још на „Монтевидеу”, у којем је тумачио лик др Оскара Емилија, и за нашег уметника каже да је редитељ који на снимању тражи да се доприноси више.

– Бјела све време слуша и прати глумца, али воли да га помери у глумачкој индикацији. Ако је нешто добро, другачије, боље а тачно, он ће да пусти глумца да одигра до краја и то ће да прихвати. Иначе ће да га врати, да тражи оно што он жели. Мени се то као глумцу свиђа.

Каваца каже да воли да ради са глумцима редитељима јер се са њима осећа сигурно:

– Глумци редитељи виде и чују глумца. Код њих није концепт у првом плану, већ допуштају колегама глумцима да донесу нешто што се не очекује. Бјелогрлић ће све да уради да прати глумца у његовом поимању лика, али ће да га заустави ако крене у погрешном смеру. Зна да каже: „Врати се на оно од малопре” или „Хајде да пробамо нешто друго”.

Прича нам да када је прочитао сценарио „Сенки над Балканом”, није могао да замислим да ће са датим буџетом направити нешто што ће да изгледа како треба и да то буде велико.

– Стране крими-серије се раде на високом продукционом нивоу. Странци имају огромне буџете и сјајне услове. „Сенке над Балканом” су много помериле границу и поставиле лествицу високо. Свима нама који се бавимо телевизијом и филмом, та серија дала је шансу да поверујемо да нешто добро може да се направи. Бјелогрлић је то прво урадио са „Монтевидеом” и тада је од младих глумаца направио звезде, што је увек било добро, а ретко се догоди. Сви смо се двоумили да ли ће он моћи да настави ниво који је поставио „Монтевидео”, али је отишао више, поготову у жанру крими-серије – сматра глумац који више не игра у филмовима и серијама којима је основна сврха само да забаве, већ у онима који постављају нека питања.

Отац као узор

Поред два Бејлогрлићева пројекта, публика зна Кавацу и из серије „Наша мала клиника” где је играо са Недом Арнерић:

– Недавно смо обоје играли у филму „Алекси” Барабаре Векарић, али нисмо имали заједничких сцена. Реч је о дебитантском филму, у којем главну улогу игра Тихана Лазовић из „Звиздана”, а прати младе, генерацију мојих синова, који су ушли у неокапиталистички систем у којем се не сналазе најбоље, све им је неопипљиво, а себе врло осећају и не могу да преваре сопствени инстинкт.

Каваца, рођен у Крању, после завршене глуме на Академији у Љубљани, уписао је магистарске студије режије, али није могао да се посвети усавршавању јер је добио децу. Данас, на питање да ли је одустао од режије, не одговара конкретно, већ се насмеје. Признаје да прати све платформе за гледање филмског и ТВ садржаја, попут „Нетфликса”, гледа нове серије, и дан-данас купује ди-ви-ди филмове, редовно иде у биоскоп и гледа филмове.

А за љубав према глуми, „дежурни кривац”, уједно и узор, био је његов отац Борис, такође глумац.

– Отац је врло јака фигура у мом животу. Многи ме перцепирају кроз њега. Недавно сам у Загребу снимао филм са Винком Брешаном. Винко је мене звао Борис, по оцу, а ја њега – Иво. То су јаке етикете које носимо. Прво нисам ни хтео да се бавим глумом. Отац је мало био код куће, мало не. Кад је био код куће, учио је текст. Када је бирао уметничке пројекте, живело се скромније. Знао сам да је глума тежак посао, да те узима целог. Међутим, одрастао сам на доброј кинематографији, на независном америчком филму, типа „Голи у седлу” и европској кинематографији. Увек сам тражио добар филм у целини. Кад ме не боду прстом у око и указују на само један део стваралаштва, препознајем добар филм. Ако бих морао да издвојим, идол ми је Стенли Кјубрик, јер је у свим жанровима направио изванредне филмове који и данас остају у кораку са временом, од „2001: одисеје у свемиру” до његовиг последњих дела. И данас су савремени. У модерним научнофантастичним филмовима засмета ми када у свемиру чујем звук. Ма, какав звук у свемиру, људи? Тамо нема звука.