Odrastao sam na dobroj kinematografiji

Slovenački glumac Sebastijan Kavaca dobio je veliki aplauz na premijeri novog srpskog filma „Ederlezi rajzing” (Ederlezi Rising) u kojem tumači glavnu ulogu. U naučnofantastičnom filmu Lazara Bodrože, prikazanom na 46. Festu, Kavaca (44) tumači lik astronauta, koji za saputnika u svemirskoj misiji dobija ženskog androida. Kavacin Milutin zna šta su njegovi ciljevi tokom misije, ali bolje zna šta su njegove slabosti, jer ne može da odoli savršenoj ženi:

– Zato neće da pristane na putovanje ni sam kim, pa čak ni sa uslovno rečeno „savršenom ženom” jer zna kakva budala postaje kad se zaljubi. Kad god je bio u vezi, on je psihički pukao. Međutim, na kraju ipak pristaje.

U svemirskom brodu, u dubini svemira, odigrava se ljubavna igra mačke i miša, uloge gospodara i roba, između muškarca i savršenog ženskog androida, koji je odigrala Džesika Stojadinović Stoja.

– Džesiku nisam poznavao pre snimanja. Reditelj Bodroža mi je rekao da je ona porno diva. Kada sam video njene probne snimke, rekao sam da verujem da ona može da igra glavnu ulogu i da to može da bude dobro. Na snimanju sam joj malo pomogao, Lazar takođe, ali je brzo učila, shvatala i glumačke i rediteljske indikacije – priča Kavaca kome se svidela retrofuturistička ikonografija priče.

Film je po žanru naučna fantastika, ali je pre svega melodrama:

– Mnogo mi se dopalo to što je „Ederlezi rajzing” melodrama. Lik androida mora da bude sveden, odlikuje ga redukcija svih glumačkih sredstava. Moj lik je napravljen tako da je malo više ljudski. Jedan android i jedan čovek su na tom putovanju, u nekoj vrsti pamuka, do jednog trenutka, gde mu postaje jasno da su mu Nimani podmetnuli i nao neku vrstu supervizora.

Glumac je ušao u „Ederlezi rajzing”, kako kaže, „padobranski”. Film je snimao u Beogradu tokom tri sedmice, u studiju i kod Avalskog tornja, u pauzi snimanja nemačkog „Vinetua”, u kom je glumio na lakoti, jeziku američkih Indijanaca, koji u svetu priča samo oko 40.000 ljudi.

Zbog serije savladao nemački jezik

Kavaca, koga zovu slovenački Kluni, u poslednje vreme bira projekte po tekstu, samo ona scenarija koja su mi bliska na prvo čitanje. Pristaje da igra ako ima osećaj da projekat nosi poruku koja nije trivijalna. Tako je bilo i sa serijom „Senke nad Balkanom” u režiji Dragana Bjelogrlića, u kojoj je tumačio lik Gabrijela Mahta iz Beča, negativca.

– Dragan me je pozvao i pitao da li govorim nemački. Poslao mi je scenario da ga pročitam. U to vreme sam snimao sedam filmova i serija je bila osma. Morao sam da savladam nemački jezik. Uskladili smo termine i snimali. Bilo je naporno, ali je to serija u kojoj sam uživao radeći – iskren je glumac.

Sa Bjelogrlićem je sarađivao još na „Montevideu”, u kojem je tumačio lik dr Oskara Emilija, i za našeg umetnika kaže da je reditelj koji na snimanju traži da se doprinosi više.

– Bjela sve vreme sluša i prati glumca, ali voli da ga pomeri u glumačkoj indikaciji. Ako je nešto dobro, drugačije, bolje a tačno, on će da pusti glumca da odigra do kraja i to će da prihvati. Inače će da ga vrati, da traži ono što on želi. Meni se to kao glumcu sviđa.

Kavaca kaže da voli da radi sa glumcima rediteljima jer se sa njima oseća sigurno:

– Glumci reditelji vide i čuju glumca. Kod njih nije koncept u prvom planu, već dopuštaju kolegama glumcima da donesu nešto što se ne očekuje. Bjelogrlić će sve da uradi da prati glumca u njegovom poimanju lika, ali će da ga zaustavi ako krene u pogrešnom smeru. Zna da kaže: „Vrati se na ono od malopre” ili „Hajde da probamo nešto drugo”.

Priča nam da kada je pročitao scenario „Senki nad Balkanom”, nije mogao da zamislim da će sa datim budžetom napraviti nešto što će da izgleda kako treba i da to bude veliko.

– Strane krimi-serije se rade na visokom produkcionom nivou. Stranci imaju ogromne budžete i sjajne uslove. „Senke nad Balkanom” su mnogo pomerile granicu i postavile lestvicu visoko. Svima nama koji se bavimo televizijom i filmom, ta serija dala je šansu da poverujemo da nešto dobro može da se napravi. Bjelogrlić je to prvo uradio sa „Montevideom” i tada je od mladih glumaca napravio zvezde, što je uvek bilo dobro, a retko se dogodi. Svi smo se dvoumili da li će on moći da nastavi nivo koji je postavio „Montevideo”, ali je otišao više, pogotovu u žanru krimi-serije – smatra glumac koji više ne igra u filmovima i serijama kojima je osnovna svrha samo da zabave, već u onima koji postavljaju neka pitanja.

Otac kao uzor

Pored dva Bejlogrlićeva projekta, publika zna Kavacu i iz serije „Naša mala klinika” gde je igrao sa Nedom Arnerić:

– Nedavno smo oboje igrali u filmu „Aleksi” Barabare Vekarić, ali nismo imali zajedničkih scena. Reč je o debitantskom filmu, u kojem glavnu ulogu igra Tihana Lazović iz „Zvizdana”, a prati mlade, generaciju mojih sinova, koji su ušli u neokapitalistički sistem u kojem se ne snalaze najbolje, sve im je neopipljivo, a sebe vrlo osećaju i ne mogu da prevare sopstveni instinkt.

Kavaca, rođen u Kranju, posle završene glume na Akademiji u Ljubljani, upisao je magistarske studije režije, ali nije mogao da se posveti usavršavanju jer je dobio decu. Danas, na pitanje da li je odustao od režije, ne odgovara konkretno, već se nasmeje. Priznaje da prati sve platforme za gledanje filmskog i TV sadržaja, poput „Netfliksa”, gleda nove serije, i dan-danas kupuje di-vi-di filmove, redovno ide u bioskop i gleda filmove.

A za ljubav prema glumi, „dežurni krivac”, ujedno i uzor, bio je njegov otac Boris, takođe glumac.

– Otac je vrlo jaka figura u mom životu. Mnogi me percepiraju kroz njega. Nedavno sam u Zagrebu snimao film sa Vinkom Brešanom. Vinko je mene zvao Boris, po ocu, a ja njega – Ivo. To su jake etikete koje nosimo. Prvo nisam ni hteo da se bavim glumom. Otac je malo bio kod kuće, malo ne. Kad je bio kod kuće, učio je tekst. Kada je birao umetničke projekte, živelo se skromnije. Znao sam da je gluma težak posao, da te uzima celog. Međutim, odrastao sam na dobroj kinematografiji, na nezavisnom američkom filmu, tipa „Goli u sedlu” i evropskoj kinematografiji. Uvek sam tražio dobar film u celini. Kad me ne bodu prstom u oko i ukazuju na samo jedan deo stvaralaštva, prepoznajem dobar film. Ako bih morao da izdvojim, idol mi je Stenli Kjubrik, jer je u svim žanrovima napravio izvanredne filmove koji i danas ostaju u koraku sa vremenom, od „2001: odiseje u svemiru” do njegovig poslednjih dela. I danas su savremeni. U modernim naučnofantastičnim filmovima zasmeta mi kada u svemiru čujem zvuk. Ma, kakav zvuk u svemiru, ljudi? Tamo nema zvuka.