Динар стигао и до краља Хенрија

Српски динар је у средњем веку био конвертибилан и служио је као средство плаћања од Француске на западу до Молдавије на истоку. Био је цењен и код трговаца у Венецији, али и у тада далекој, Великој Британији.

Доказ за то су српски сребрни динари краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321) и кнеза Лазара Хребељановића (1371–1389) пронађени у источној Енглеској пре неколико година. Рашко Рамадански, дипломирани археолог – нумизматичар из Градског музеја у Сенти, објашњава да је то новост и важно откриће за српску средњовековну нумизматику. То су за сада географски најдаљи документовани налази српског средњовековног новца.

Исковани у Брскову и Новом Брду

– Новац краља Милутина искован је у Брскову, тада већ рударском центру, а динари кнеза Лазара, у Новом Брду, једном од најславнијих српских средњовековних градова, уз Београд, Смедерево, Скопље, Котор и Призрен. Овај новац на себи има уобичајен садржај: фигуру Исуса Христа, затим светитеља и владара, владарска обележја али и натписе на латинском – објашњава Рамадански за „Магазин”.

Он је оба примерка новца објавио 2013. године у научном часопису „Нумизматичар”, у издању Народног музеја у Београду. Додаје да је имао част да своје „проналаске” српског средњовековног новца објави и у иностраним научним публикацијама.

Мање ратних разарања и издвојеност Велике Британије од континенталне Европе допринела је да се очува културно и историјско наслеђе. Осим средњовековне архитектуре, сачувани су и бројни писани извори, што омогућује да се истражи свакодневни живот тог доба, укључујући и трговину и односе са странцима.

– У том светлу су важни налази српског средњовековног новца. При том, напомињем да је реч о предметима пронађеним у самој Енглеској, а не о деловима бројних музејских збирки Уједињеног Краљевства које свакако имају у свом саставу велики број примерака српског новца – каже Рамадански.

Појава српског новца у Енглеској говори о трговини али и читавом низу занимљивих околности: тамо су постојале државне мењачнице које су страни новац мењале за енглески у истој тежини, уз наплату малог али устаљеног пореза. Енглеска је била сиромашна сребром те је радом мењачница прикупљала огромне количине сребра од којег је касније у великој мери ковала сопствени новац – истиче Рамадански.

Србија је имала устаљене трговачке везе са Венецијом. Енглези су изгубили поверење у трговце из Венеције због њихове устаљене праксе избегавања мењачница. Зато је енглески краљ Хенри IV (1399–1413) дао налог да се страни новац заплени и принудно замени за енглески.

Наш новац није могао да се појави у Енглеској другачије него преко трговаца из Венеције који би после пословања са Србима понели са собом српски новац користећи га као средство плаћања и у Енглеској.

Од финог сребра

– Српски новац је у оптицају био од Француске на западу до Молдавије на истоку, највише у Италији, Мађарској, Румунији, Бугарској. Натписи на овом новцу су на латинском, али то не чуди, нити је знак недоследности цивилизацијског стремљења Србије ка Византији. Латински је у Европи био тада најраспрострањеније писмо и средство споразумевања, како на дворовима тако и у трговини – наводи Рамадански.

Додаје да је српски новац био омиљен и конкурентан на страном тржишту јер су финоћа сребра и тежина српског динара били погодни за трансакције. Били су и важан показатељ економског склада српске државе, односно моћи владара. Новац је тада био и изненађујуће ефикасно средство информисања.