Тунел у Токију

Из­ме­ђу ло­ших про­це­на и ло­ше ак­ци­је обич­но је узроч­но-по­сле­дич­на ве­за. У аме­рич­кој уну­тра­шњој и спољ­ној по­ли­ти­ци у по­след­њих два­де­сет го­ди­на има ви­ше при­ме­ра та­кве ве­зе, од вла­ди­не гре­шке у слу­ча­ју Ва­ко и има­ња Деј­ви­да Ко­ре­ша, до Ав­га­ни­ста­на, Ис­точ­ног Ти­мо­ра, Ира­ка, Ли­би­је и Си­ри­је. Култ ра­та и ми­ли­та­ри­за­ци­ја аме­рич­ке спољ­не по­ли­ти­ке по­ка­зу­ју да је аме­рич­ко дру­штво на свим ни­во­и­ма на­про­сто оп­сед­ну­то оруж­јем, а да Аме­ри­ка сво­ју сна­гу нај­ви­ше во­ли да пред­ста­вља пре­ко ни­ша­на. У го­ди­на­ма пред на­ма ка­ко бу­де опа­да­ла аме­рич­ка моћ та­ко ће Ру­си­ја и Ки­на пре­у­зи­ма­ти глав­ну од­го­вор­ност за ред у соп­стве­ним ре­ги­о­ни­ма, а по­сле и ши­ре.

Ста­тус Аме­ри­ке као „пр­ве ме­ђу не­јед­на­ки­ма” не­из­бе­жно уно­си ха­ос у спољ­ну по­ли­ти­ку у ко­јој не по­сто­ји ни­јед­но пра­ви­ло о усме­ра­ва­њу аме­рич­ких вој­них ин­тер­вен­ци­ја ши­ром све­та. Ри­чард Хас, бив­ши функ­ци­о­нер за на­ци­о­нал­ну без­бед­ност Бу­шо­ве ад­ми­ни­стра­ци­је, на­пи­сао је пре де­сет го­ди­на за ча­со­пис „Фо­рин аферс” да је не­до­след­ност не­из­бе­жна, али је и вр­ли­на. Од­но­сно ка­ко ка­же он „ако би САД вој­но ин­тер­ве­ни­са­ле сву­да и на сва­ком ме­сту у све­ту, то би ис­цр­пи­ло Аме­ри­ку, а ако не би ниг­де ин­тер­ве­ни­са­ле, то би под­ста­кло на су­ко­бе и под­ри­ло ве­ру Аме­ри­ке у са­му се­бе и сво­ју спо­соб­ност да чи­ни до­бра де­ла”. 

Да ли је он­да До­налд Трамп на при­ме­ру Се­вер­не Ко­ре­је за­пра­во схва­тио да ло­ше про­це­не во­де у ло­шу ак­ци­ју и да вој­на ин­тер­вен­ци­ја у ова­квој си­ту­а­ци­ји гу­ра аме­рич­ку спољ­ну по­ли­ти­ку у глиб из ко­јег ће се она вр­ло те­шко из­ву­ћи. Да ли је ли­дер Се­вер­не Ко­ре­је Ким Џонг Ун у вој­но-по­ли­тич­кој игри ша­ха над­му­дрио аме­рич­ког пред­сед­ни­ка? По све­му су­де­ћи је­сте, јер ка­ко са­да из­гле­да Трамп при­хва­та су­срет са Ким Џонг Уном. 

Јер Пјон­гјанг је го­ди­на­ма и не­пре­кид­но ну­дио ди­рек­тан ди­ја­лог из­ме­ђу Се­вер­не Ко­ре­је и САД, за од­у­ста­ја­ње од свог ну­кле­ар­но-ра­кет­ног про­гра­ма Се­вер­на Ко­ре­ја је тра­жи­ла де­ну­кле­а­ри­за­ци­ју це­лог ко­реј­ског по­лу­о­стр­ва, од­но­сно да и  Аме­ри­кан­ци по­ву­ку сво­је ну­кле­ар­но оруж­је из Ју­жне Ко­ре­је. Ва­шинг­тон је то го­ди­на­ма од­би­јао, у ме­ђу­вре­ме­ну је Пјон­гјанг за­о­кру­жио свој ра­кет­но-ну­кле­ар­ни ар­се­нал, у ко­јем је тре­нут­но нај­ма­ње 30 атом­ских и хи­дро­ген­ских бом­би, рас­по­ре­ђе­них на 20 ин­тер­кон­ти­нен­тал­них про­јек­ти­ла, „хва­сонг-14” и „хва­сонг-15”, и око 90 ра­ке­та сред­њег до­ме­та, „хва­сонг-10”, „хва­сонг-12”, „но­донг” и „бу­ке­сонг-2”.

Да­кле, би­ло ка­ква аме­рич­ка вој­на ин­тер­вен­ци­ја про­тив Се­вер­не Ко­ре­је би­ла би по­сле­ди­ца ло­ших про­це­на аме­рич­ких оба­ве­штај­них слу­жби, по­што се вој­ном опе­ра­ци­јом не би ни­шта по­сти­гло, а по­сле­ди­це би би­ле стра­шне. Пре све­га за Ја­пан и Ју­жну Ко­ре­ју, јер су аме­рич­ке вој­не ба­зе у тим зе­мља­ма на ни­ша­ну  се­вер­но­ко­реј­ских ра­ке­та сред­њег до­ме­та. Са дру­ге стра­не, све ви­тал­не вој­не ин­ста­ла­ци­је Се­вер­не Ко­ре­је су ду­бо­ко под зе­мљом, па и лан­сир­на во­зи­ла за ин­тер­кон­ти­нен­тал­не ра­ке­те.

Ка­да сам про­шлог ме­се­ца ишао од Пјон­гјан­га до Вон­са­на, про­шао сам ту­не­лом са че­ти­ри во­зне тра­ке ду­гим 22 км. На мо­је пи­та­ње ко­ли­ко још има­ју та­квих ту­не­ла, мој пра­ти­лац друг пу­ков­ник Хун са­мо се за­го­нет­но на­сме­шио. Про­тив Ја­па­на­ца су 15 го­ди­на ра­то­ва­ли и из ту­не­ла, про­тив Аме­ра на сли­чан на­чин три го­ди­не. Шта су све за вој­ску ис­ко­па­ли у утро­ба­ма пла­ни­на од 1953. до да­нас то те­шко мо­же­мо и да за­ми­сли­мо. Не би ме за­чу­ди­ло да у слу­ча­ју ра­та вој­ни­ци Се­вер­не Ко­ре­је иза­ђу из ту­не­ла усред То­ки­ја...

Вој­но-по­ли­тич­ки си­стем Се­вер­не Ко­ре­је те­ме­љи се, са прав­ног гле­ди­шта, на 100. чла­ну ње­ног уста­ва. У скла­ду са тим чла­ном, на­ја­ву ра­та, про­гла­ше­ње ми­ра и мо­би­ли­за­ци­ју об­ја­вљу­је Вр­хов­на на­род­на скуп­шти­на, ко­ја је сво­јом од­лу­ком пре­пу­сти­ла ру­ко­во­ђе­ње вој­ним по­сло­ви­ма Вој­ном ко­ми­те­ту ко­реј­ске Рад­нич­ке пар­ти­је.

Том ко­ми­те­ту под­ре­ђен је и це­ло­ку­пан вој­ни си­стем др­жа­ве: стал­на ар­ми­ја, рад­нич­ко-се­љач­ка Цр­ве­на ми­ли­ци­ја од  се­дам ми­ли­о­на при­пад­ни­ка, Ми­ни­стар­ство од­бра­не, Ге­не­рал­штаб, По­ли­тич­ки ко­ми­тет Рад­нич­ке пар­ти­је у ар­ми­ји. Ми­ни­стар­ство од­бра­не је управ­ни ор­ган, на че­лу му је обич­но ви­со­ки пар­тиј­ски ру­ко­во­ди­лац са чи­ном ге­не­ра­ла и са со­лид­ним вој­ним ста­жом у је­ди­ни­ца­ма вој­ске. Ње­гов је за­ме­ник ге­не­рал, ко­ји је исто­вре­ме­но и на­чел­ник ге­не­рал­шта­ба и он не­по­сред­но ко­ман­ду­је ар­ми­јом. У је­ди­ни­ца­ма вој­ске ни­су ја­сно раз­гра­ни­че­не функ­ци­је ко­ман­дан­та и по­ли­тич­ког ко­ме­са­ра, слич­но као што је би­ло и код нас у бив­шој Ју­ги.

Се­вер­на Ко­ре­ја има да­нас вој­ску од 1.280.000 при­пад­ни­ка, ре­зер­ва бро­ји 600.000 љу­ди. Кор­пус спе­ци­јал­них сна­га бро­ји 88.000 при­пад­ни­ка свр­ста­них у 17 из­ви­ђач­ких ба­та­љо­на, де­вет ла­ких пе­ша­диј­ских бри­га­да, шест снај­пер­ских бри­га­да, док му је ва­зду­шно-де­сант­на ком­по­нен­та свр­ста­на у три ва­зду­шно-де­сант­не бри­га­де, три ба­та­љо­на и две бри­га­де снај­пе­ри­ста. Ам­фи­биј­ске сна­ге рас­по­ла­жу са две бри­га­де снај­пе­ри­ста.

Оба­ве­зни вој­ни рок у Се­вер­ној Ко­ре­ји  тра­је од пет до 12 го­ди­на у коп­не­ној вој­сци, од пет до де­сет го­ди­на у рат­ној мор­на­ри­ци и од три до че­ти­ри го­ди­не у рат­ном ва­зду­хо­плов­ству. Стра­те­ги­ја од­бра­не за­сни­ва се на про­це­ни да ће се рат во­ди­ти про­тив број­ча­но и тех­нич­ки над­моћ­ни­јег про­тив­ни­ка, па су том кон­тек­сту так­ти­ку пар­ти­зан­ског ра­то­ва­ња мо­дер­ни­зо­ва­ли до са­вр­шен­ства. Ако то­ме до­да­мо и иде­о­ло­шки мо­ме­нат: „Ми си­гур­но по­бе­ђу­је­мо, про­тив­ник ће би­ти по­ра­жен”, „нај­ве­ћа је част по­ги­ну­ти за сво­ју зе­мљу са за­ста­вом ко­му­ни­зма у ру­ци”, као и на­ци­о­нал­ни по­нос и по­нос вој­ног по­зи­ва, он­да ни­ко па­ме­тан не­ће ула­зи­ти у рат про­тив Се­вер­не Ко­ре­је.

Ти­ме је Ким Џонг Ун по­бе­дио у ра­ту ко­јег ни­је ни во­дио...