Tunel u Tokiju

Iz­me­đu lo­ših pro­ce­na i lo­še ak­ci­je obič­no je uzroč­no-po­sle­dič­na ve­za. U ame­rič­koj unu­tra­šnjoj i spolj­noj po­li­ti­ci u po­sled­njih dva­de­set go­di­na ima vi­še pri­me­ra ta­kve ve­ze, od vla­di­ne gre­ške u slu­ča­ju Va­ko i ima­nja Dej­vi­da Ko­re­ša, do Av­ga­ni­sta­na, Is­toč­nog Ti­mo­ra, Ira­ka, Li­bi­je i Si­ri­je. Kult ra­ta i mi­li­ta­ri­za­ci­ja ame­rič­ke spolj­ne po­li­ti­ke po­ka­zu­ju da je ame­rič­ko dru­štvo na svim ni­vo­i­ma na­pro­sto op­sed­nu­to oruž­jem, a da Ame­ri­ka svo­ju sna­gu naj­vi­še vo­li da pred­sta­vlja pre­ko ni­ša­na. U go­di­na­ma pred na­ma ka­ko bu­de opa­da­la ame­rič­ka moć ta­ko će Ru­si­ja i Ki­na pre­u­zi­ma­ti glav­nu od­go­vor­nost za red u sop­stve­nim re­gi­o­ni­ma, a po­sle i ši­re.

Sta­tus Ame­ri­ke kao „pr­ve me­đu ne­jed­na­ki­ma” ne­iz­be­žno uno­si ha­os u spolj­nu po­li­ti­ku u ko­joj ne po­sto­ji ni­jed­no pra­vi­lo o usme­ra­va­nju ame­rič­kih voj­nih in­ter­ven­ci­ja ši­rom sve­ta. Ri­čard Has, biv­ši funk­ci­o­ner za na­ci­o­nal­nu bez­bed­nost Bu­šo­ve ad­mi­ni­stra­ci­je, na­pi­sao je pre de­set go­di­na za ča­so­pis „Fo­rin afers” da je ne­do­sled­nost ne­iz­be­žna, ali je i vr­li­na. Od­no­sno ka­ko ka­že on „ako bi SAD voj­no in­ter­ve­ni­sa­le svu­da i na sva­kom me­stu u sve­tu, to bi is­cr­pi­lo Ame­ri­ku, a ako ne bi nig­de in­ter­ve­ni­sa­le, to bi pod­sta­klo na su­ko­be i pod­ri­lo ve­ru Ame­ri­ke u sa­mu se­be i svo­ju spo­sob­nost da či­ni do­bra de­la”. 

Da li je on­da Do­nald Tramp na pri­me­ru Se­ver­ne Ko­re­je za­pra­vo shva­tio da lo­še pro­ce­ne vo­de u lo­šu ak­ci­ju i da voj­na in­ter­ven­ci­ja u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji gu­ra ame­rič­ku spolj­nu po­li­ti­ku u glib iz ko­jeg će se ona vr­lo te­ško iz­vu­ći. Da li je li­der Se­ver­ne Ko­re­je Kim Džong Un u voj­no-po­li­tič­koj igri ša­ha nad­mu­drio ame­rič­kog pred­sed­ni­ka? Po sve­mu su­de­ći je­ste, jer ka­ko sa­da iz­gle­da Tramp pri­hva­ta su­sret sa Kim Džong Unom. 

Jer Pjon­gjang je go­di­na­ma i ne­pre­kid­no nu­dio di­rek­tan di­ja­log iz­me­đu Se­ver­ne Ko­re­je i SAD, za od­u­sta­ja­nje od svog nu­kle­ar­no-ra­ket­nog pro­gra­ma Se­ver­na Ko­re­ja je tra­ži­la de­nu­kle­a­ri­za­ci­ju ce­log ko­rej­skog po­lu­o­str­va, od­no­sno da i  Ame­ri­kan­ci po­vu­ku svo­je nu­kle­ar­no oruž­je iz Ju­žne Ko­re­je. Va­šing­ton je to go­di­na­ma od­bi­jao, u me­đu­vre­me­nu je Pjon­gjang za­o­kru­žio svoj ra­ket­no-nu­kle­ar­ni ar­se­nal, u ko­jem je tre­nut­no naj­ma­nje 30 atom­skih i hi­dro­gen­skih bom­bi, ras­po­re­đe­nih na 20 in­ter­kon­ti­nen­tal­nih pro­jek­ti­la, „hva­song-14” i „hva­song-15”, i oko 90 ra­ke­ta sred­njeg do­me­ta, „hva­song-10”, „hva­song-12”, „no­dong” i „bu­ke­song-2”.

Da­kle, bi­lo ka­kva ame­rič­ka voj­na in­ter­ven­ci­ja pro­tiv Se­ver­ne Ko­re­je bi­la bi po­sle­di­ca lo­ših pro­ce­na ame­rič­kih oba­ve­štaj­nih slu­žbi, po­što se voj­nom ope­ra­ci­jom ne bi ni­šta po­sti­glo, a po­sle­di­ce bi bi­le stra­šne. Pre sve­ga za Ja­pan i Ju­žnu Ko­re­ju, jer su ame­rič­ke voj­ne ba­ze u tim ze­mlja­ma na ni­ša­nu  se­ver­no­ko­rej­skih ra­ke­ta sred­njeg do­me­ta. Sa dru­ge stra­ne, sve vi­tal­ne voj­ne in­sta­la­ci­je Se­ver­ne Ko­re­je su du­bo­ko pod ze­mljom, pa i lan­sir­na vo­zi­la za in­ter­kon­ti­nen­tal­ne ra­ke­te.

Ka­da sam pro­šlog me­se­ca išao od Pjon­gjan­ga do Von­sa­na, pro­šao sam tu­ne­lom sa če­ti­ri vo­zne tra­ke du­gim 22 km. Na mo­je pi­ta­nje ko­li­ko još ima­ju ta­kvih tu­ne­la, moj pra­ti­lac drug pu­kov­nik Hun sa­mo se za­go­net­no na­sme­šio. Pro­tiv Ja­pa­na­ca su 15 go­di­na ra­to­va­li i iz tu­ne­la, pro­tiv Ame­ra na sli­čan na­čin tri go­di­ne. Šta su sve za voj­sku is­ko­pa­li u utro­ba­ma pla­ni­na od 1953. do da­nas to te­ško mo­že­mo i da za­mi­sli­mo. Ne bi me za­ču­di­lo da u slu­ča­ju ra­ta voj­ni­ci Se­ver­ne Ko­re­je iza­đu iz tu­ne­la usred To­ki­ja...

Voj­no-po­li­tič­ki si­stem Se­ver­ne Ko­re­je te­me­lji se, sa prav­nog gle­di­šta, na 100. čla­nu nje­nog usta­va. U skla­du sa tim čla­nom, na­ja­vu ra­ta, pro­gla­še­nje mi­ra i mo­bi­li­za­ci­ju ob­ja­vlju­je Vr­hov­na na­rod­na skup­šti­na, ko­ja je svo­jom od­lu­kom pre­pu­sti­la ru­ko­vo­đe­nje voj­nim po­slo­vi­ma Voj­nom ko­mi­te­tu ko­rej­ske Rad­nič­ke par­ti­je.

Tom ko­mi­te­tu pod­re­đen je i ce­lo­ku­pan voj­ni si­stem dr­ža­ve: stal­na ar­mi­ja, rad­nič­ko-se­ljač­ka Cr­ve­na mi­li­ci­ja od  se­dam mi­li­o­na pri­pad­ni­ka, Mi­ni­star­stvo od­bra­ne, Ge­ne­ral­štab, Po­li­tič­ki ko­mi­tet Rad­nič­ke par­ti­je u ar­mi­ji. Mi­ni­star­stvo od­bra­ne je uprav­ni or­gan, na če­lu mu je obič­no vi­so­ki par­tij­ski ru­ko­vo­di­lac sa či­nom ge­ne­ra­la i sa so­lid­nim voj­nim sta­žom u je­di­ni­ca­ma voj­ske. Nje­gov je za­me­nik ge­ne­ral, ko­ji je isto­vre­me­no i na­čel­nik ge­ne­ral­šta­ba i on ne­po­sred­no ko­man­du­je ar­mi­jom. U je­di­ni­ca­ma voj­ske ni­su ja­sno raz­gra­ni­če­ne funk­ci­je ko­man­dan­ta i po­li­tič­kog ko­me­sa­ra, slič­no kao što je bi­lo i kod nas u biv­šoj Ju­gi.

Se­ver­na Ko­re­ja ima da­nas voj­sku od 1.280.000 pri­pad­ni­ka, re­zer­va bro­ji 600.000 lju­di. Kor­pus spe­ci­jal­nih sna­ga bro­ji 88.000 pri­pad­ni­ka svr­sta­nih u 17 iz­vi­đač­kih ba­ta­ljo­na, de­vet la­kih pe­ša­dij­skih bri­ga­da, šest snaj­per­skih bri­ga­da, dok mu je va­zdu­šno-de­sant­na kom­po­nen­ta svr­sta­na u tri va­zdu­šno-de­sant­ne bri­ga­de, tri ba­ta­ljo­na i dve bri­ga­de snaj­pe­ri­sta. Am­fi­bij­ske sna­ge ras­po­la­žu sa dve bri­ga­de snaj­pe­ri­sta.

Oba­ve­zni voj­ni rok u Se­ver­noj Ko­re­ji  tra­je od pet do 12 go­di­na u kop­ne­noj voj­sci, od pet do de­set go­di­na u rat­noj mor­na­ri­ci i od tri do če­ti­ri go­di­ne u rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu. Stra­te­gi­ja od­bra­ne za­sni­va se na pro­ce­ni da će se rat vo­di­ti pro­tiv broj­ča­no i teh­nič­ki nad­moć­ni­jeg pro­tiv­ni­ka, pa su tom kon­tek­stu tak­ti­ku par­ti­zan­skog ra­to­va­nja mo­der­ni­zo­va­li do sa­vr­šen­stva. Ako to­me do­da­mo i ide­o­lo­ški mo­me­nat: „Mi si­gur­no po­be­đu­je­mo, pro­tiv­nik će bi­ti po­ra­žen”, „naj­ve­ća je čast po­gi­nu­ti za svo­ju ze­mlju sa za­sta­vom ko­mu­ni­zma u ru­ci”, kao i na­ci­o­nal­ni po­nos i po­nos voj­nog po­zi­va, on­da ni­ko pa­me­tan ne­će ula­zi­ti u rat pro­tiv Se­ver­ne Ko­re­je.

Ti­me je Kim Džong Un po­be­dio u ra­tu ko­jeg ni­je ni vo­dio...