Година угушена сузавцем, преломљена пендреком

И на све те кључне догађаје током судбинске 1968. указује седам врсно одабраних филмова, програмски поређаних по месецима, који позивајући на преиспитивање превазилазе и место и време, откривају мање познате аспекте наслеђа ’68. у Европи, САД, Латинској Америци и Далеком истоку.

Један по један ређају се филмови: „Лето у Нарити” Шинсука Огаве о устанку јапанских фармера који су се удружили са студентима против изградње аеродрома у Нарити 1968, „Америчка револуција 2” Ховарда Алка о алијанси „Црних пантера” и групе младих белих радикала после нереда током Демократске националне конвенције у Чикагу, „Конфузија” Евалда Шорма о кратком периоду либерализације у Чехословачкој под Дубчеком, Прашком пролећу и совјетској инвазији која га је угушила: „Не заборави нити опрости” Рикарда Диндоа о бруталном масакру на улицама Мексика, с којим је угушена побуна и убијено 300 демонстраната, „У интензивном данас” Жоао Мореире Салеша о револуционарним покретима и преокретима у Паризу, Прагу, Кини и истраживањем какав је био дух 1968.

Ту је и допринос који је овој историјској години дао Желимир Жилник са својим кратким филмом „Липањска гибања” о моћним студентским протестима који су уздрмали Београд и Југославију у јуну 1968. Жилник је овај филм већим делом снимао у дворишту Капетан Мишиног здања, где су се даноноћно одржавали студентски зборови на којима су у знак солидарности учествовали и познати уметници. Попут глумца Стеве Жигона, чија изведба Робеспјеровог говора на суђењу Дантону из Бихнеровог комада „Дантонова смрт”, као и скандирање студената, представљају кулминацију самог филма у којем су забележена и сведочанства претучених студената, саме демонстрација и говори о слободи штампе и цензури...

Бунтовна и обећавајућа 1968. је прошла пре пола века. Свет одавно није лепо, мирно и праведно место за живот.

Свој прилог историји и преиспитивању истинитих догађаја и личности у оквиру програма „Сећања – Историја” дала је и овогодишња добитница берлинског „Златног медведа” за најбољи документарни филм – Аустријанка Рут Бекерман, која ће бити ускоро и гост Београда, захваљујући фестивалу Белдокс. Бекерманова је ову значајну награду освојила за филм „Валдхајмов валцер”, у којем раскринкава нацистичку прошлост некадашњег дугогодишњег (1972–1982) генералног секретара Уједињених нација Курта Валдхајма.

О Валдхајмовој нацистичкој историји много пре Беркманове проговорио је наш новинар и публициста Данко Васовић, који је за још тада (1986) написану и објављену истину, а касније и за филм „Валдхајм – Скривена истина” био прогањан, чак и отпуштен с посла. Никаквог „медведа” Васовић тада за овај свој храбар филм није добио.

Рут Беркман, сада с већ довољне историјске дистанце, у неку руку наставља ту Васовићеву мисију демаскирања човека којем је, с његове позиције маркантног у убедљивог челника УН, цео свет веровао. Њен филм започиње сценама оног гласног „Не, Валдхајму!” изговореног на бечким улицама током протеста против његовог избора за председника Аустрије (1986), развија се „копањем” кроз приватне и јавне архиве о мрачној и антисемитској прошлости овог лидера света (ту су и документи о томе да је Валдхајм знао и за депортацију 60.000 солунских Јевреја у логоре смрти) и издиже до узнемиравајућег упозорења – да се откривањем прошлости заправо приказује стање у којем се Европа налази данас.

У програмима и на Агори – документарном филмском маркету налазе се и два новија српска филма. Један је, крајем прошле године у Амстердаму награђен филм „Друга страна свега” Миле Турајлић, а други „Када дођу свиње” Биљане Тутуров.

Филм Турајлићеве говори о историји демократских промена у Србији кроз причу испричану из једног београдског стана, подељеног вратима која се нису откључавала пуних 65 година. Филм кроз хронику породице саме ауторке казује и о томе како политика постаје лично питање и како појединац мора да чини изборе суочавајући се с илузијама током процеса транзиције друштвеног уређења. Уз то ово је и лирски надахнут портрет Милине мајке, професорке Слободанке Турајлић, главне актерке у филму.

И Биљана Туторов у свом документарцу „Када дођу свиње” инспирацију не тражи даље од своје породице. Јунакиња филма је Биљанина тетка Драгослава Алексић, професорка технологије у пензији, која се, попут јунакиње филма Турајлићеве, и сама бави политиком. На свој начин. Како је живела у пет земаља, а да се није померила из свог омањег стана у пограничној вароши и како се од увођења вишестраначја стално ангажује као независни контролор избора, Драгослава је постала власник богатог приватног архива новинских исечака који илуструју ток историје у региону и остала верна ставу да је важно бити одговоран грађанин.