Дан кад су пуцали у Србију

Званична хронологија каже да је довезен у Ургентни центар у 12.35 часова, без свести, пулса и крвног притиска. У 13.15 часова почео је увиђај у дворишту зграде владе. Испред Ургентног центра окупило се много новинара и грађана. У пратњи тада високих функционера ДС-а Драгана Шутановца и Горана Весића дошла је премијерова супруга Ружица Ђинђић. Телевизијске камере забележиле су и тренутак када из зграде излази премијерова мајка Мила Ђинђић. Незванично се чуло да је премијер преминуо од последица велике ране на срцу.

После атентата блокиран је цео град. Полиција је активирала шифру „Вихор”, а то је значило да су сви људи и средства МУП-а на улицама Београда. Полицајци опремљени панцирима и наоружани дугим цевима легитимисали су људе на улицама и проверавали аутомобиле.

С београдског аеродрома отказани су сви летови. Блокирана је Железничка станица. Ниједан аутобус није напустио Аутобуску станицу. Блокада главних градских улица изазвала је саобраћајни хаос, али су грађани без речи пешачили.

Полиција је саопштила да је на премијера пуцано с прозора на другом спрату зграде у Улици адмирала Гепрата број 14, удаљене око 200 метара ваздушном линијом од паркинга зграде владе. Атентатор је пуцао из канцеларије број 55 на другом спрату, са чијег се прозора као на длану пружа поглед на паркинг владе. Полиција је блокирала зграду у којој су се тада налазили Завод за фотограметрију и приватна предузећа. Чауре од пушчаних зрна којима је убијен Ђинђић пронађене су на крову кафића „Храбро срце”.

Чуло се да су очевици видели како из зграде истрчавају тројица младића, обучени у радничке комбинезоне, носећи пиштоље, а да је један од њих носио пушку са снајпером. Постојала је и друга, незванична, верзија – да је на премијера пуцано с две зграде, унакрсном снајперском паљбом, и да је испаљено више од два хица. Као друго скровиште атентатора тада је помињан некадашњи објекат Генералштаба у Немањиној 9, који је био празан јер је тешко оштећен у НАТО бомбардовању 1999. године. У тој згради данас су Апелациони суд и Врховни касациони суд.

Државне заставе на згради Владе Републике Србије спуштене су на пола копља. По завршетку ванредне седнице, новинарима се обратио потпредседник Владе Небојша Човић који је саопштио да је Зоран Ђинђић подлегао повредама:

„Атентат на премијера Ђинђића је криминално дело и потпуно јасан покушај оних који су и претходних година убиствима покушавали да зауставе развој Србије и њену демократизацију да промене ток историје и Србију поново изолују и претворе у царство група криминалаца. Начин извршења овог атентата је познат и уследио је посредно после покушаја атентата на ауто-путу. У међувремену, покренута је опсежна истрага у земљи и иностранству која је ових дана резултирала хапшењима. Данашњи атентат се не може сагледати изван контекста ових догађаја. Влада Републике Србије учиниће све што је у њеној моћи да заштити мир и демократски поредак у Србији.”

Влада је прогласила тродневну жалост. Вест о атентату изазвала је шок и неверицу у Србији и целом свету. На улицама Београда било је тихо. Завладали су страх, запрепашћење и туга. Телеграми саучешћа и осуде атентата стизали су из целог света. Зоран Ђинђић био је симбол реформи и демократије, а његова смрт је велики губитак за Србију, речено је у телеграмима.

Стотине људи дошле су увече на главни улаз у владу, који су обезбеђивали полицајци опремљени аутоматским оружјем, шлемовима и панцирима. У тишини, грађани су с цвећем и свећама прилазили улазу, са сузама у очима. Многи су остављали и писане поруке. На једној од њих писало је: „Данас су пуцали у Србију”.

У погребној поворци, која је премијера Ђинђића испратила од Храма Светог Саве до Алеје заслужних грађана на Новом гробљу, било је више стотина хиљада грађана. Фотографије Рузвелтове улице у Београду, испуњене целом ширином реком људи који су корачали иза ковчега, обишле су свет. Био је то последњи круг великог шетача. Новине су забележиле да је, међу хиљадама тужних и уплаканих лица, над Београдом лебдео само један осмех с плаката који су носили грађани – осмех Зорана Ђинђића.