Си Ђинпинг долази у Београд

„Традиционално пријатељство између Кине и Србије је чврсто и неуништиво. Последњих година, уз заједничке напоре наше две стране, постигнут је историјски напредак у билатералним односима, што ме веома радује. Кинеска страна поштује и подржава пут развоја, који је српски народ самостално изабрао, и радује се постигнутим резултатима економског и друштвеног развоја ваше земље током последњих година”, наводи се у писму.

А након одлуке Свенационалног конгреса Кине да усвоји уставни амандман којим се укида ограничење председничког мандата, Си Ђинпингу тренутно више ништа не стоји на путу да буде на челу своје државе до краја живота. У том случају, Си, који је већ акумулирао беспоговорну моћ унутар земље, вероватно ће бити онај који ће водити Кину у раздобљу за које се често прогнозира да би Кина, настави ли садашњом стопом да шири своју глобалну моћ, тада могла претећи све конкуренте и устоличити се као политичка и економска сила без премца у свету.

За поништавање одредбе према којој нико не може бити председник Кине у више од два петогодишња мандата, мере предострожности коју је Денг Сјаопинг унео у Устав 1982. године како би спречио успон култа личности налик ономе чије је средиште био Мао Цедунг, од 2.958 делегата конгреса гласали су готово сви: двоје је било против и троје уздржано, док је један листић проглашен за неважећи.

Тим је резултатом Кина, чије се инфраструктурне инвестиције и трговински уговори из матичне Азије и суседне Африке, где су већ доминантни, поступно шире и Европом и Латинском Америком, практично добила неупитног лидера. Званични дневни лист Комунистичке партије Кине „Пиплс дејли”, како преноси Ројтерс, наводи да ово не значи да ће збиља ико, па ни Си, имати доживотан председнички мандат. Али засад се не види шта би Сија могло спречити да га преузме нити се верује да ће он својевољно испустити ту прилику.

Шта о томе мисли већина Кинеза тешко је проценити изузев у случају релативно малобројних – или, пак, слабо видљивих – критичара на интернету, који су, док се одлука конгреса припремала протеклих месеци, цензуру покушавали да заобиђу шалећи се на рачун медведића Винија Пуа, чији се лик сматра сличним Сијевом. Партијски органи и њима лојални медији тврде да је одлука конгреса популарна међу обичним народом, за разлику од става који су према њој заузели западни коментатори.

У раној фази Сијеве владавине, започете 2012. године с позиције генералног секретара партије, немало тих коментатора се надало да ће се нови вођа повести за примером свог оца, некада истакнутог политичара наклоњеног економским реформама и уклоњеног у Маовим чисткама, и да ће остварити претпоставке аналитичара уверених како ће привредни раст Кине формирати елиту и средњу класу „природно” отворену према слободној трговини, политичком вишегласју у домовини и контактима са светом. И Сијево прибирање све веће личне моћи, постигнуто и затварањем чак око милион функционера и чиновника оптужених за корупцију, што му је подигло углед међу Кинезима, испрва се повремено још тумачило као ослобађање од старог кадра које ће само послужити либерализацији Кине.

Данас је ваљда немогуће на Западу наћи коментатора који Сију не приписује неспутану ауторитарност и не оптужује га да се претворио у „још једног” Реџепа Тајипа Ердогана или Владимира Путина, који, под маском уредно одржаваних избора и устава и закона прекрајаних за њихове личне сврхе, владају како год и колико год пожеле. Би-Би-Си, на пример, оцењује да су нестала времена претходног председника Ху Ђинтаоа, под којим је у својеврсном колективном председништву од девет чланова било и фракција и неслагања, те да Си ужива моћ невиђену још од времена Маоа, митске али и контроверзне фигуре, унеколико посрнулог националног хероја. Кинески званичници, пак, поручују да је укидање ограничења за председнички мандат било неопходно како би се отклониле сметње ауторитету првог човека државе и његовом програму јачања земље, чији је прокламовани циљ да до половине века постане прворазредна сила.

Из угла западних посматрача, и економско отварање Кине је под Сијем доведено у питање. Тржишне реформе се све чешће оцењују као заустављене или опозване. Продор кинеских инвестиција у свет се доживљава као опасност, уз наглашавање наводно лоших искустава мањих држава које су их примиле и, иронично, употребу исте оне антиглобалистичке реторике која одавно прати и САД: Кини се замера да у иностранству наступа неповољним кредитима радије него обострано корисним улагањима, да гуши домаће привреднике у државама с којима послује, па и да је почела да се меша у њихове политичке прилике и потајно утиче на смену њихових власти.

Спекулише се и да је економија Кине наводно угрожена претераним задуживањем и социјалном неједнакошћу, али је њен раст, мада више не достиже двоцифрене стопе, и даље рекордан на светском нивоу, упркос протекционистичким мерама конкурената, који их правдају дампинг ценама кинеских компанија. Најчешће се на кинеску привреду, оптужујући је за „убијање” америчких радних места, острвљује Доналд Трамп, који управо покушава да поведе трговински рат против Пекинга. Тамошње власти, предвођене Сијем, нису се, међутим, повукле ни када су председник САД и његови сарадници запретили војном интервенцијом против кинеских бродова у територијално спорним водама Јужног кинеског мора, које представља један од најважнијих коридора за глобалну трговину.

Недавним уписивањем његове теоријске мисли о „социјализму с кинеским карактеристикама” у национални устав Си је већ уведен у бесмртност. Сада искључиво од њега зависи колико ће још дуго писати и историју не само своје земље него, узевши у обзир њену снагу, и читавог света.