Si Đinping dolazi u Beograd

„Tradicionalno prijateljstvo između Kine i Srbije je čvrsto i neuništivo. Poslednjih godina, uz zajedničke napore naše dve strane, postignut je istorijski napredak u bilateralnim odnosima, što me veoma raduje. Kineska strana poštuje i podržava put razvoja, koji je srpski narod samostalno izabrao, i raduje se postignutim rezultatima ekonomskog i društvenog razvoja vaše zemlje tokom poslednjih godina”, navodi se u pismu.

A nakon odluke Svenacionalnog kongresa Kine da usvoji ustavni amandman kojim se ukida ograničenje predsedničkog mandata, Si Đinpingu trenutno više ništa ne stoji na putu da bude na čelu svoje države do kraja života. U tom slučaju, Si, koji je već akumulirao bespogovornu moć unutar zemlje, verovatno će biti onaj koji će voditi Kinu u razdoblju za koje se često prognozira da bi Kina, nastavi li sadašnjom stopom da širi svoju globalnu moć, tada mogla preteći sve konkurente i ustoličiti se kao politička i ekonomska sila bez premca u svetu.

Za poništavanje odredbe prema kojoj niko ne može biti predsednik Kine u više od dva petogodišnja mandata, mere predostrožnosti koju je Deng Sjaoping uneo u Ustav 1982. godine kako bi sprečio uspon kulta ličnosti nalik onome čije je središte bio Mao Cedung, od 2.958 delegata kongresa glasali su gotovo svi: dvoje je bilo protiv i troje uzdržano, dok je jedan listić proglašen za nevažeći.

Tim je rezultatom Kina, čije se infrastrukturne investicije i trgovinski ugovori iz matične Azije i susedne Afrike, gde su već dominantni, postupno šire i Evropom i Latinskom Amerikom, praktično dobila neupitnog lidera. Zvanični dnevni list Komunističke partije Kine „Pipls dejli”, kako prenosi Rojters, navodi da ovo ne znači da će zbilja iko, pa ni Si, imati doživotan predsednički mandat. Ali zasad se ne vidi šta bi Sija moglo sprečiti da ga preuzme niti se veruje da će on svojevoljno ispustiti tu priliku.

Šta o tome misli većina Kineza teško je proceniti izuzev u slučaju relativno malobrojnih – ili, pak, slabo vidljivih – kritičara na internetu, koji su, dok se odluka kongresa pripremala proteklih meseci, cenzuru pokušavali da zaobiđu šaleći se na račun medvedića Vinija Pua, čiji se lik smatra sličnim Sijevom. Partijski organi i njima lojalni mediji tvrde da je odluka kongresa popularna među običnim narodom, za razliku od stava koji su prema njoj zauzeli zapadni komentatori.

U ranoj fazi Sijeve vladavine, započete 2012. godine s pozicije generalnog sekretara partije, nemalo tih komentatora se nadalo da će se novi vođa povesti za primerom svog oca, nekada istaknutog političara naklonjenog ekonomskim reformama i uklonjenog u Maovim čistkama, i da će ostvariti pretpostavke analitičara uverenih kako će privredni rast Kine formirati elitu i srednju klasu „prirodno” otvorenu prema slobodnoj trgovini, političkom višeglasju u domovini i kontaktima sa svetom. I Sijevo pribiranje sve veće lične moći, postignuto i zatvaranjem čak oko milion funkcionera i činovnika optuženih za korupciju, što mu je podiglo ugled među Kinezima, isprva se povremeno još tumačilo kao oslobađanje od starog kadra koje će samo poslužiti liberalizaciji Kine.

Danas je valjda nemoguće na Zapadu naći komentatora koji Siju ne pripisuje nesputanu autoritarnost i ne optužuje ga da se pretvorio u „još jednog” Redžepa Tajipa Erdogana ili Vladimira Putina, koji, pod maskom uredno održavanih izbora i ustava i zakona prekrajanih za njihove lične svrhe, vladaju kako god i koliko god požele. Bi-Bi-Si, na primer, ocenjuje da su nestala vremena prethodnog predsednika Hu Đintaoa, pod kojim je u svojevrsnom kolektivnom predsedništvu od devet članova bilo i frakcija i neslaganja, te da Si uživa moć neviđenu još od vremena Maoa, mitske ali i kontroverzne figure, unekoliko posrnulog nacionalnog heroja. Kineski zvaničnici, pak, poručuju da je ukidanje ograničenja za predsednički mandat bilo neophodno kako bi se otklonile smetnje autoritetu prvog čoveka države i njegovom programu jačanja zemlje, čiji je proklamovani cilj da do polovine veka postane prvorazredna sila.

Iz ugla zapadnih posmatrača, i ekonomsko otvaranje Kine je pod Sijem dovedeno u pitanje. Tržišne reforme se sve češće ocenjuju kao zaustavljene ili opozvane. Prodor kineskih investicija u svet se doživljava kao opasnost, uz naglašavanje navodno loših iskustava manjih država koje su ih primile i, ironično, upotrebu iste one antiglobalističke retorike koja odavno prati i SAD: Kini se zamera da u inostranstvu nastupa nepovoljnim kreditima radije nego obostrano korisnim ulaganjima, da guši domaće privrednike u državama s kojima posluje, pa i da je počela da se meša u njihove političke prilike i potajno utiče na smenu njihovih vlasti.

Spekuliše se i da je ekonomija Kine navodno ugrožena preteranim zaduživanjem i socijalnom nejednakošću, ali je njen rast, mada više ne dostiže dvocifrene stope, i dalje rekordan na svetskom nivou, uprkos protekcionističkim merama konkurenata, koji ih pravdaju damping cenama kineskih kompanija. Najčešće se na kinesku privredu, optužujući je za „ubijanje” američkih radnih mesta, ostrvljuje Donald Tramp, koji upravo pokušava da povede trgovinski rat protiv Pekinga. Tamošnje vlasti, predvođene Sijem, nisu se, međutim, povukle ni kada su predsednik SAD i njegovi saradnici zapretili vojnom intervencijom protiv kineskih brodova u teritorijalno spornim vodama Južnog kineskog mora, koje predstavlja jedan od najvažnijih koridora za globalnu trgovinu.

Nedavnim upisivanjem njegove teorijske misli o „socijalizmu s kineskim karakteristikama” u nacionalni ustav Si je već uveden u besmrtnost. Sada isključivo od njega zavisi koliko će još dugo pisati i istoriju ne samo svoje zemlje nego, uzevši u obzir njenu snagu, i čitavog sveta.