Вратио се Ерор

У време када је „Београд на води” био актуелна тема, па се каменом темељцем који је положио Вучић бавио и лондонски „Гардијан”, слободни новинар, односно фриленсер Алекс Ерор, ускочио је на странице британског листа. Као и недавно на „Форин полиси”.

Као што се по правилу испостави када странци пишу о нама, као да се ти текстови читају различитим наочарима, па се извлаче дијаметрално различити закључци. У зависности од тога да ли очекујете да ће Вучић стајати на врху зграда и махати Београђанима или потонути с каменом темељцем око врата.

Овога пута Алекс Ерор имиџом фенси хипстера уклопио се у нове трендове о стабилократији на Балкану, термину који описује наводну бриселску политику узгајања снажних лидера науштрб демократских вредности. Укратко – демократија је пролазна, вође су вечне!

Наравно да Ерор с правом тражи своје новинарско место под сунцем, а за познаваоца прилика у Србији препоручује га то што је рођен у Београду, 1989. године, баш кад су његови родитељи почели да пакују кофере да беже из Југославије јер је зли Милошевић дошао на власт. Егзодус из Србије за пријатеља Ерора је, по његовом тврђењу, животни лото добитак. Ваљда му се зато тако радо враћа.

И не крије да му је просто непријатно кад се сети да је могао да остане Србин, уместо да нам долази у посету као Енглез и да на свом познавању овдашњег простаклука заради понеки хонорар. И потом нас подучи, кад се врати, како је он један од ретких прозора у свет за своје слепе српске пријатеље.

У почетном новинарском раду Алекс је обилазио геј клубове у Београду, описујући атмосферу подијума, високе столове и барске столице, мишићаве мушкарце који крајичком ока посматрају теткице које се увијају на подијуму.

Када је еуфорија о геј парадама прошла, пребацио се на народњаке, јер стереотипи о турбо-фолку никада не застаревају. Алекс је хармоникашком жанру чак додао геноцидне ноте!

„То је оно што ћете наћи на ајподима националиста, хомофоба, апологета геноцида и дела друштва испуњеног мржњом…”, писао је Ерор.

Дакле, слушаш Стоју и апологета си геноцида? Ако си још и „звездаш”, мора да си турбо-сељак на квадрат. Наиме, у то време, када је Алекс писао оптужницу за удружени музички злочиначки подухват, Црвеној звезди су исекли струју. То је за Алекса била најбоља слика Србије која пропада.

После се пребацио на Саву, када су се Срби поделили на оне који воле Вучића и „Београд на води” и на оне друге, који би их заједно потопили. С хипстерским погледом на свет, није траћио време на аргументе „за” и „против”, већ је пресудио да је то одвратни елитистички пројекат и вулгарна мегаломанска визија, парче Дубаија у чађавом комшилуку.

Када су овдашња уста постала препуна стабилократије, на њеним таласима је зајахао и Ерор, враћајући нам се текстом препуним општих места. Нема у Ероровом чланку аутентичних запажања суштине технологије власти Александра Вучића, разоткривања тајне његовог успеха на изборима, чак ни подсмеха и ироније, а материјала има колико год хоће. Ослања се искључиво на фразе такозваних елитистичких посматрача који с небеса снимају како Хан, Меркелова и Курц, тако наивни, као да се копчају на леђима, падају на Вучићеве стабилократско-аутократске форе. Бар да је тако написао, па да се у нечему сложимо.

Тако се Еророва прича завртела до рубрике која изражава личне ставове „Форин полисија”, па се вратила на место догађаја, али овог пута обогаћена брендом једног од најутицајнијих светских часописа. Потом је пропутовала домаћим медијима и интернетом, уз шеровања и лајковања.

Како ли му је само промакло да шеф руске дипломатије Сергеј Лавров уочи градских избора долази у Београд, да Вучић одлази код Ангеле Меркел, а председник Кине Си Ђинпинг шаље рођенданску честитку Вучићу три дана пред изборе, а четири дана пре рођендана? Није ваљда да су Ангела, Сергеј и Ђинпинг међусобно координирали читаву дипломатску операцију како би подржали Вучићеву градску листу на којој се мотао и Жика Шареница?

Можда ћемо читати понешто и о Жикином пресудном утицају на мозгове Срба док гласају? Вероватно, ако постане тренди.