Србија не вози на биодизел

Пре коју годину, као доказ да хватамо корак са светом, хвалили смо се тиме како почињемо да градимо постројења која ће житарице и индустријско биље користити за производњу биодизела и етанола. Тиме би, наравно, дали замаха овдашњој пољопривреди, а о свим користима које доноси употреба биогорива да не говоримо. Године прођоше, а од такве производње ни трага ни гласа. Од најављене америчке инвестиције у такву фабрику у Зрењанину вредне чак стотинак милиона долара нема ништа, слично је и са инвестицијом једне аустријске компаније у Новом Бечеју, а нови погон за производњу биодизела у Шиду, власник „Викторија група” је преоријентисала на производњу класичног рафинисаног сунцокретовог уља.

Разлози за то су разни, почев од тога да држава ничим не субвенционише такву производњу што је случај у свету, али много више то што је изостао други вид подстицаја који се огледа у обавези куповине и потрошње тако произведеног горива о чему ми нисмо донели никакве обавезујуће прописе.

Употреба житарица и уљарица за производњу биогорива направила је прави дармар у свету. Цене пољопривредних производа су неретко удвостручене, храна је енормно поскупела, а сама употреба биогорива није донела очекивани бољитак. И светски експерти за храну не могу да прогнозирају колико ће још дуго да се задрже овако високе цене и да ли је у скорије време могуће појефтињење.

У таквим условима неминовно се поставља питање колико једна аграрна земља, и то мала попут Србије, може да профитира од релативно високих цена хране на светском тржишту. Подаци, иначе, показују да смо већ ускочили у тај воз. Извозом аграрних производа лане је зарађено око 1,7 милијарди долара, а спољнотрговински суфицит износи 600 милиона долара. Поређења ради, годину дана пре тога извоз се мерио на око 1,25 милијарди долара. Добри извозни резултати су постигнути у условима стагнације, па и пада пољопривредне производње, али ту свакако не би требало занемарити чињеницу да ми извозимо на такозвана евротржишта, а да се извоз статистички исказује у америчкој валути која је у односу на европску у паду већ неколико година.
Тако нам је, заправо, обрачунски курс поправио спољнотрговински биланс.

(/slika2)Србија је, ипак, профитирала од високе цене житарица и оне су постале наш најбољи аграрни извозни производ. Према подацима ПКС, њиховим извозом лане је зарађено чак 582 милиона долара. Да ли ћемо и ове године моћи да се похвалимо таквим резултатима, још је неизвесно. Подсећања ради још увек је на снази забрана извоза, за сада је орочена до жетве и то ради заштите домаћег тржишта. Прошле јесени пшеница је засејана на знатно мањим површинама, на око 470.000 хектара, делом због лошег времена, али и због скупих репроматеријала, тако да ће се наредна три месеца до жетве гледати више у небо како би знали да ли ће је бити довољно за наше потребе. Добра вест у овој житарској причи јесте то што ће тих незасејаних стотинак хиљада хектара од пшенице, овог пролећа бити засејано кукурузом и сунцокретом који, такође, имају добру цену. Све прогнозе указују да ће се под кукурузом наћи вероватно око 1,3 милиона хектара.

Када се говори о заради од житарица често се занемари то да се наши земљишни потенцијали, упркос изазовној заради, не могу „развући”. Кукуруз се просечно сеје на 1,2-1,3 милиона хектара, пшеница на нешто више од пола милиона хектара, сунцокрет на 150.000-200.000 хектара, соја на највише 150.000 хектара. У Србији никада никаквог бума по броју засејаних хектара није било, јер то напросто плодоред и биологија не дозвољавају. Пораст производње могућ је само с већим приносима, међутим, они стално осцилирају и то као последица несталне политике цена. Зависно од зараде земљорадници се „селе” из једне у другу производњу. Ове године су, на пример, мање површине засејане шећерном репом чија је производња скупа, а откупна цена није испунила очекивања. Те хектаре ће, сва је прилика, попунити кукуруз чија је цена добра, а улагања су мања.

На другом месту по извозним резултатима је воће и поврће и то са 466,5 милиона долара тако да није тешко закључити шта је компаративна предност Србије, а која при том није везана за тренутна дешавања на светском тржишту.

Извозом стоке, меса, месних и млечних прерађевина зарађено је око 275 милиона долара. У овај сектор полажу се велике наде, а разлоге за овакве резултате, који ипак нису лоши, не треба тражити ни у ценовној неконкурентности, нити је споран квалитет, већ у све захтевнијим стандардима купаца. Зато су од веће потрошње млечних производа у свету профитирале управо оне земље које у томе предњаче, попут Холандије. ЕУ нам је, на пример, начелно одобрила извоз ових производа за своје тржиште, али, гле чуда, њихови експерти никако не долазе да нашим млекарама дају такозвани извознички број који већ имају кланице.

Високе цене уљарица омогућиле су нам зараду на извозу биљних масти и уља од чак 165 милиона долара, а вино и алкохолна пића су зарадили 146,6 милиона долара.

Извозом шећера лане је зарађено 166 милиона долара. До пре две године шећер је био наш најбољи извозни производ, међутим, то није резултат никаквих наших компаративних предности, већ повлашћеног статуса за извоз у ЕУ.

Некадашњи министар пољопривреде Горан Живков који ради као стручњак ФАО – Светске организације за храну – каже да је Србија мали играч не само на светском, већ и на европском плану. Потенцијале имамо, али у ситуацији када нема инвестиција, тешко можемо да се такмичимо с другим пољопривредама које су се већ много боље позиционирале на светском тржишту. Упркос резултатима извоза, ниједног нашег производа нема у неком великом трговинском ланцу, попут Теска или Коре.

– Наша шанса је она производња која је радно интензивна јер нам је радна снага још јевтина, а и извозни резултати показују да су то воће, поврће, печурке. Иако је принос кукуруза у ЕУ по хектару девет тона, а код нас пет тона, ми смо ценовно конкурентнији због јевтиније радне снаге, ниже цене земљишта, такође и репроматеријала. Наравно, увек је и питање какву аграрну политику води држава, а какву ценовну прерађивачи пољопривредних производа. Како се, на пример, може очекивати да ратари сеју сунцокрет када је једна од фабрика вршачки „Витал” већ три године био оријентисан на увоз сировог уља, а не на откуп сунцокрета од наших сељака. Због раста на светском тржишту нашли су се у раскораку и отуда њихово уље кошта 145 динара за литар, а осталих произвођача 110 динара. Што се тиче меса и млека, шансе за неки већи извоз постоје тек с уласком у ЕУ. Они, наиме, планирају смањење ове производње, њено измештање на исток Европе, каже Живков.