Дакле, Ви сте тај Урош Предић

Када је архимандрит манастира Гргетег Иларион Руварац први пут угледао Уроша Предића рекао му је: „Дакле, Ви сте тај Урош Предић. Ја сам Вас замишљао као неког буцова, а Ви се отегли ко гладна година!” А Предић је био висок 182 центиметра, кошчат, витак, уских рамена, усправног држања.

О томе каква је велика личност као човек и уметник био наш признати сликар потврђује грађом богата изложба „Дакле, Ви сте тај Урош Предић?” која је отворена у Галерији САНУ и трајаће месец дана. Овом поставком београдски атеље светски признатог сликара вратио се привремено кући, после више од шест деценија, поводом 160 година од рођења Уроша Предића.

У овом здању у Кнез Михаиловој улици обједињен је велики број артефаката који подсећају на Предића из интимнијег угла. У витринама се могу прочитати одломци из дневника, његове преписке са пријатељима, честитке и дописне карте које су му слале драге особе, међу којима су биле и угледне личности тога доба. Изложени су и разни лични предмети – намештај, фотографије, ордење, књиге, часописи… Поставка је реализована у сарадњи са Народним музејом у Зрењанину, институцијом у коју је годину дана после сликареве смрти, 1954, доспео готово целокупан инвентар Предићевог београдског атељеа – 32 дела и вајарски и цртачки радови других аутора који су представљали овог уметника.

Пажњу привлаче и три портрета из уметничке збирке САНУ – Вуке Велимировић, Марка Мурата и Ксеније Атанасијевић, као и слика „Косовка девојка” из Музеја града Београда, која је у власништву цркве у Идвору.

Ауторка поставке је Оливера Скоко, виши кустос Народног музеја у Зрењанину. Она је подсетила да ова установа чува Предићеве цртеже из школских дана, али и последњу недовршену слику „Каменовање светог Стефана”, па се може рећи да чувамо сликарев почетак и крај.

На паноима који обогаћују поставку могу се прочитати занимљивости из Предићевог живота. Између осталог,  да је још од младости имао бркове и кратку, стилизовану браду. Био је кратковид и носио наочаре. Увек је био уредан и елегантан. Када би радио у атељеу, преко одела би облачио сликарски мантил. Од детињства је био крхког здравља. Случајно је као четворогодишњак остао закључан целе ноћи у цркви, па је добио нервну грозницу – то је једна у низу недаћа које су га пратиле – а умро је у 96. години. Сматрао је да су за срећу у животу потребни здравље и памет. У аутобиографији, чији цитат се налази и на почетку каталога Оливере Скоко, пише: „Када се решавало да ли да будем сликар, отац ће ме запитати. ’А шта ћеш, голубе, када те у старости изневери око и кад задрхће рука?’ Одговорих: Ништа! Онда не марим ни да живим”.