Dakle, Vi ste taj Uroš Predić

Kada je arhimandrit manastira Grgeteg Ilarion Ruvarac prvi put ugledao Uroša Predića rekao mu je: „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić. Ja sam Vas zamišljao kao nekog bucova, a Vi se otegli ko gladna godina!” A Predić je bio visok 182 centimetra, koščat, vitak, uskih ramena, uspravnog držanja.

O tome kakva je velika ličnost kao čovek i umetnik bio naš priznati slikar potvrđuje građom bogata izložba „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?” koja je otvorena u Galeriji SANU i trajaće mesec dana. Ovom postavkom beogradski atelje svetski priznatog slikara vratio se privremeno kući, posle više od šest decenija, povodom 160 godina od rođenja Uroša Predića.

U ovom zdanju u Knez Mihailovoj ulici objedinjen je veliki broj artefakata koji podsećaju na Predića iz intimnijeg ugla. U vitrinama se mogu pročitati odlomci iz dnevnika, njegove prepiske sa prijateljima, čestitke i dopisne karte koje su mu slale drage osobe, među kojima su bile i ugledne ličnosti toga doba. Izloženi su i razni lični predmeti – nameštaj, fotografije, ordenje, knjige, časopisi… Postavka je realizovana u saradnji sa Narodnim muzejom u Zrenjaninu, institucijom u koju je godinu dana posle slikareve smrti, 1954, dospeo gotovo celokupan inventar Predićevog beogradskog ateljea – 32 dela i vajarski i crtački radovi drugih autora koji su predstavljali ovog umetnika.

Pažnju privlače i tri portreta iz umetničke zbirke SANU – Vuke Velimirović, Marka Murata i Ksenije Atanasijević, kao i slika „Kosovka devojka” iz Muzeja grada Beograda, koja je u vlasništvu crkve u Idvoru.

Autorka postavke je Olivera Skoko, viši kustos Narodnog muzeja u Zrenjaninu. Ona je podsetila da ova ustanova čuva Predićeve crteže iz školskih dana, ali i poslednju nedovršenu sliku „Kamenovanje svetog Stefana”, pa se može reći da čuvamo slikarev početak i kraj.

Na panoima koji obogaćuju postavku mogu se pročitati zanimljivosti iz Predićevog života. Između ostalog,  da je još od mladosti imao brkove i kratku, stilizovanu bradu. Bio je kratkovid i nosio naočare. Uvek je bio uredan i elegantan. Kada bi radio u ateljeu, preko odela bi oblačio slikarski mantil. Od detinjstva je bio krhkog zdravlja. Slučajno je kao četvorogodišnjak ostao zaključan cele noći u crkvi, pa je dobio nervnu groznicu – to je jedna u nizu nedaća koje su ga pratile – a umro je u 96. godini. Smatrao je da su za sreću u životu potrebni zdravlje i pamet. U autobiografiji, čiji citat se nalazi i na početku kataloga Olivere Skoko, piše: „Kada se rešavalo da li da budem slikar, otac će me zapitati. ’A šta ćeš, golube, kada te u starosti izneveri oko i kad zadrhće ruka?’ Odgovorih: Ništa! Onda ne marim ni da živim”.