Романтичарски верујем да је слога могућа

Јожеф Кантор вољу за власт исказује на бруталан начин. Колико је комплексно трансформисати се у тај лик?

Мој задатак јесте да разумем Кантора да би имало смисла два сата нешто тако брутално, суштински окрутно сведочити на сцени. Исто тако, када размишљам о Кантору проналазим сличности са појавама у личном владању, амбицији, понашању. Једино у чему га не разумем и не могу да га подржим јесте то што је убица. И наравно, у извесној мери има деструктивну, огромну количину гордости у својој нарави. Готово да нисам ништа, чини ми се, са толиким разумевањем читао и сведочио као ову драму. Готово да нисам имао осећај, ово је сада моја мера гордости, да знам шта толико добро знам шта треба да играм.

Дакле, ви разумете Јожефа Кантора?

Апсолутно га разумем. И добро је што Нешковић има ту жељу да пробамо да одсвирамо арију и о бруталности и гордости, о убиству, оцеубиству, амбициозности, али да направимо хармонију од свега тога. Биће доста банално, досадно, ако се не будем трудио то да разумем. Кантор каже: „Шта ће ми сва власт и сво богатство ако немам никога ко ће волети и моју власт и моје богатство”. И опет се враћамо на причу да ту ипак постоји чежњивост. То је оно што треба да разумем као глумац, односно долазимо до тога да ту постоји она исконска потреба коју је и Аца Поповић дефинисао речима: „Потребан ми је неко ко ће ми рећи колико сам насушан и важан и праведан, чак и онда када ми сви оспоре право на дисање”.

Каква се драма и зашто збива у Кантору?

Свиђа ми се што је тако делатан, што ствара. Кантор чак и каже: „Колико сам патио, колико сам се трудио, колико сам се понижавао пред самим собом”. Има ту креативне, исконске свести да се иде напред, да се ствара, да се руше предрасуде и да се никако не робује ономе што су конвенције. Зато и све време инсистирам на речи: разумети. Моја истинска приватна амбиције јесте канторовска. Вређа ме, понижава и боли када нас који се бавимо овом професијом третирају као људе чији је продукт шала, забава, комика, јефтиноћа, нешто показивачко. Наравно, уметност је велика мера, претешка реч, огромно бреме. Причам само о умећу и онда само из своје амбиције желим да сам предводник свог еснафа, али у једном другом смеру. Имам своје мало краљевство, то своје мало царство и волео бих да будем предводник идеје и истинског сведочанства да нисмо створени само за неки лаки жанр, забаву.

Ко је Кантор наших дана?

Кантор наших дана је негде у Бриселу и кроји нам капу, а „Кантори” су и сви они који су зарад политике и личних амбиција изгубили или губе љубав најближих.

Цанкар се бави сиромашењем, пропадањем, пролетаризацијом словеначког села. Ви истинску снагу живљења осећате на селу. Какав је положај српског села данас?

Село је данас, чини ми се, нека монета за поткусуривање, има наменску употребну вредност и много се прича њему. Не подржавају га на прави начин ни ове урбане дефиниције, а понајмање га подржавају они који треба да га одрже. А то су сељаци. Зашто? Зато што не виде рачун у томе.

Будући да имате велико имање и да производите ракију, како онда ви видите свој рачун у овој причи о селу?

Имам романтичан поглед, слободу и храброст да улажем у то што зовем своје село. Село мора много субвенција да прими од државе, мора ту много новца да се „упумпа”. Реч је о аграрној револуцији која подразумева да се тачно определе профили људи који ће радити на селу, шта ће добити и како ће узвратити. Том земљом у коју је држава уложила гарантујете да ћете то што је уложено вратити. И ту опет долазимо на исконску причу о породици која апсолутно све покреће. Поготово на селу све треба да „заврти” породица у којој ће отац да буде на њиви, син у производњи, а супруга, мајка, сестра за тезгом. Породица је љубав, давање, жртва, подвиг за супруга, супругу, супружништво, за децу. Те категорије апсолутно више не постоје. Сервирају нам се глупости, јефтина, банална задовољства, шарене станице, шарени програми. Шарена је савест, шарен је морал и у том шаренилу не може да се препозна права боја да би могло да се сведочи о њој. Боја потребна селу су жуљевите и црне, блатњаве руке.

Где и како видите решење за наше страхове, наде?

Романтичарски верујем да је слога могућа, да су чуда могућа. Хоћу да верујем свим људима, да их разумем. Оно на шта конкретно могу да утичем, то је моја породица, као и ја сам. Велико искушење и велику борбу видим у томе да је пре свега потребно мењати себе. Уколико кренемо од себе и свог дворишта, тада то постаје ствар која се шири, циклон, цунами. Заиста верујем да је овом народу неопходан фокус.

Кантор је човек који изгуби љубав, а човек, ако нема љубави, нема ништа и није успешан. И зато, када кажем заједништво, мислим на љубав. Имате дивне примере сложних породица које се свађају, страдају, пате, али се опет рађају у љубави и поново изнедре нешто ново. Не могу да размишљам о политици а да не видим да и ту постоје пориви љубави и жеље. Кантор каже: „Хтео бих да будем добротвор свог народа, читавог народа”. Истински верујем да политичар мора да буде добротвор и, наравно, сада је велико питање ко је од политичких појавности, опција овде желео да буде добротвор свог народа.

Бити добротвор народа, своје средине, породице, друштва, то не подразумева чинити добро људима на њихову штету, то подразумева у најбољем случају чинити добро људима на сопствену штету. То је истински Кантор. Треба доћи до тог нивоа свести, једини начин да реално напредујеш јесте да се реално одричеш својих лоших особина.