Romantičarski verujem da je sloga moguća

Jožef Kantor volju za vlast iskazuje na brutalan način. Koliko je kompleksno transformisati se u taj lik?

Moj zadatak jeste da razumem Kantora da bi imalo smisla dva sata nešto tako brutalno, suštinski okrutno svedočiti na sceni. Isto tako, kada razmišljam o Kantoru pronalazim sličnosti sa pojavama u ličnom vladanju, ambiciji, ponašanju. Jedino u čemu ga ne razumem i ne mogu da ga podržim jeste to što je ubica. I naravno, u izvesnoj meri ima destruktivnu, ogromnu količinu gordosti u svojoj naravi. Gotovo da nisam ništa, čini mi se, sa tolikim razumevanjem čitao i svedočio kao ovu dramu. Gotovo da nisam imao osećaj, ovo je sada moja mera gordosti, da znam šta toliko dobro znam šta treba da igram.

Dakle, vi razumete Jožefa Kantora?

Apsolutno ga razumem. I dobro je što Nešković ima tu želju da probamo da odsviramo ariju i o brutalnosti i gordosti, o ubistvu, oceubistvu, ambicioznosti, ali da napravimo harmoniju od svega toga. Biće dosta banalno, dosadno, ako se ne budem trudio to da razumem. Kantor kaže: „Šta će mi sva vlast i svo bogatstvo ako nemam nikoga ko će voleti i moju vlast i moje bogatstvo”. I opet se vraćamo na priču da tu ipak postoji čežnjivost. To je ono što treba da razumem kao glumac, odnosno dolazimo do toga da tu postoji ona iskonska potreba koju je i Aca Popović definisao rečima: „Potreban mi je neko ko će mi reći koliko sam nasušan i važan i pravedan, čak i onda kada mi svi ospore pravo na disanje”.

Kakva se drama i zašto zbiva u Kantoru?

Sviđa mi se što je tako delatan, što stvara. Kantor čak i kaže: „Koliko sam patio, koliko sam se trudio, koliko sam se ponižavao pred samim sobom”. Ima tu kreativne, iskonske svesti da se ide napred, da se stvara, da se ruše predrasude i da se nikako ne robuje onome što su konvencije. Zato i sve vreme insistiram na reči: razumeti. Moja istinska privatna ambicije jeste kantorovska. Vređa me, ponižava i boli kada nas koji se bavimo ovom profesijom tretiraju kao ljude čiji je produkt šala, zabava, komika, jeftinoća, nešto pokazivačko. Naravno, umetnost je velika mera, preteška reč, ogromno breme. Pričam samo o umeću i onda samo iz svoje ambicije želim da sam predvodnik svog esnafa, ali u jednom drugom smeru. Imam svoje malo kraljevstvo, to svoje malo carstvo i voleo bih da budem predvodnik ideje i istinskog svedočanstva da nismo stvoreni samo za neki laki žanr, zabavu.

Ko je Kantor naših dana?

Kantor naših dana je negde u Briselu i kroji nam kapu, a „Kantori” su i svi oni koji su zarad politike i ličnih ambicija izgubili ili gube ljubav najbližih.

Cankar se bavi siromašenjem, propadanjem, proletarizacijom slovenačkog sela. Vi istinsku snagu življenja osećate na selu. Kakav je položaj srpskog sela danas?

Selo je danas, čini mi se, neka moneta za potkusurivanje, ima namensku upotrebnu vrednost i mnogo se priča njemu. Ne podržavaju ga na pravi način ni ove urbane definicije, a ponajmanje ga podržavaju oni koji treba da ga održe. A to su seljaci. Zašto? Zato što ne vide račun u tome.

Budući da imate veliko imanje i da proizvodite rakiju, kako onda vi vidite svoj račun u ovoj priči o selu?

Imam romantičan pogled, slobodu i hrabrost da ulažem u to što zovem svoje selo. Selo mora mnogo subvencija da primi od države, mora tu mnogo novca da se „upumpa”. Reč je o agrarnoj revoluciji koja podrazumeva da se tačno opredele profili ljudi koji će raditi na selu, šta će dobiti i kako će uzvratiti. Tom zemljom u koju je država uložila garantujete da ćete to što je uloženo vratiti. I tu opet dolazimo na iskonsku priču o porodici koja apsolutno sve pokreće. Pogotovo na selu sve treba da „zavrti” porodica u kojoj će otac da bude na njivi, sin u proizvodnji, a supruga, majka, sestra za tezgom. Porodica je ljubav, davanje, žrtva, podvig za supruga, suprugu, supružništvo, za decu. Te kategorije apsolutno više ne postoje. Serviraju nam se gluposti, jeftina, banalna zadovoljstva, šarene stanice, šareni programi. Šarena je savest, šaren je moral i u tom šarenilu ne može da se prepozna prava boja da bi moglo da se svedoči o njoj. Boja potrebna selu su žuljevite i crne, blatnjave ruke.

Gde i kako vidite rešenje za naše strahove, nade?

Romantičarski verujem da je sloga moguća, da su čuda moguća. Hoću da verujem svim ljudima, da ih razumem. Ono na šta konkretno mogu da utičem, to je moja porodica, kao i ja sam. Veliko iskušenje i veliku borbu vidim u tome da je pre svega potrebno menjati sebe. Ukoliko krenemo od sebe i svog dvorišta, tada to postaje stvar koja se širi, ciklon, cunami. Zaista verujem da je ovom narodu neophodan fokus.

Kantor je čovek koji izgubi ljubav, a čovek, ako nema ljubavi, nema ništa i nije uspešan. I zato, kada kažem zajedništvo, mislim na ljubav. Imate divne primere složnih porodica koje se svađaju, stradaju, pate, ali se opet rađaju u ljubavi i ponovo iznedre nešto novo. Ne mogu da razmišljam o politici a da ne vidim da i tu postoje porivi ljubavi i želje. Kantor kaže: „Hteo bih da budem dobrotvor svog naroda, čitavog naroda”. Istinski verujem da političar mora da bude dobrotvor i, naravno, sada je veliko pitanje ko je od političkih pojavnosti, opcija ovde želeo da bude dobrotvor svog naroda.

Biti dobrotvor naroda, svoje sredine, porodice, društva, to ne podrazumeva činiti dobro ljudima na njihovu štetu, to podrazumeva u najboljem slučaju činiti dobro ljudima na sopstvenu štetu. To je istinski Kantor. Treba doći do tog nivoa svesti, jedini način da realno napreduješ jeste da se realno odričeš svojih loših osobina.