Оживео Дарин дом

Горњи Милановац – Откако сам остала сама у кући, све ми је постало тешко и досадно. Немаш са ким да прозбориш, нити залогај да поделиш. Нисам знала шта ћу са собом и толиком самоћом, а мени је 74 године. Онда ми је комшија Мирко, избеглица из Лике, настањен у једном домаћинству преко потока, предложио да ми доведе један избеглички брачни пар са дететом. Пристајем, рекла сам му, али да се посаветујем са ближњима – почиње нам своју причу Дара Лазаревић, из села Брезна, на источним обронцима Сувобора, која ту живи сама, од како је преминуо њен супруг Милољуб. Деце нису имали.

И као што је обећала комшији Мирку, сазвала је Дара своја два девера, синовца и две синовице, три братанца и братаничину. Предочила им да је стара и болесна, да ако неко од њих хоће да преузме бригу о њој, може да рачуна да ће наследити кућу са окућницом и помоћним објектима, плус осам хектара земље. Али, сви су се изговарали својим обавезама, запослењима у граду... Е, онда им Дара саопшти да ће да усвоји једну породицу из Босне и, буду ли је прихватили као мајку и свекрву, наследиће имање. Родбина се одушевила предлогом, спремна да прими придошлице као своје.

– Позвала нас је да најпре видимо да ли нам се свиђа њено имање. Обишли смо сваку парцелу, шуму, прегледали кућу и зграде и, у поређењу са оним што смо имали у Честобродици код Пожеге, где смо у привременом боравку провели неколико година, схватили да је и нас Бог погледао. Питала нас је да ли је мало то што нам нуди за бригу о њој до краја живота. Није, богами, мало, а супруга и ја ћемо се трудити као да је реч о рођеној мајци – наставља Дарину причу Душко Станковић, који је пре 12 година морао да напусти родни Бихаћ..

И тако се, почетком фебруара, пред Дарином кућом зауставио камион у коме је био Душко, његова супруга Радојка и синчић Ђуро, пет-шест оваца, коза и скромно покућство. Станковићи су се трајно доселили у Брезну, а Дара је добила посинка кога зове сином, снаху и унука.

Душко је одмах показао да има вредне руке. Истругао је летве, заградио воћњак и тор испред штале, узорао 2,5 хектара њиве и засејао јечам, зоб, кромпир и кукуруз, са својом Радојком уредио башту са поврћем. У штали је остала крава, коју је Дара већ мислила да прода, јер нити је могла више да је храни, нити да је музе. А ту је 30 оваца и јагањаца, коза са двоје јаради. Приновиће се још која крава, а у плану је да се купи и трактор. Тако је спасено једно брезанско имање (још многа вапе за домаћином) којем су претиле коприва и купина, тако ће још годинама из оџака Дарине куће да се вије дим.

– Недавно смо прославили Ђурин други рођендан, имали смо 40 гостију, а знате ли колико дуго у Брезни није слављен дечји рођендан. Надам се да нећемо остати само на Ђури – нада се Дара и враголасто намигује дечаковим родитељима.

– Школи у нашем селу, основаној 1841. године, прети катанац. Нема девојака и момака, нема свадби, па нема ни деце, а њихов плач и смех су највеће драгоцености – закључује Дара Лазаревић.