ПРИРОДНА СКЛОНОСТ

У политици је заиста све могуће, али и та тврдња би морала да буде под присмотром. Чуда и немогући савези, пактови и антанте, без изузетка су настали у компромисном разумевању интереса.

Све би то могли да знају, или мисле да је тако, учесници у природним или настраним симбиозама, док трагају за идеалним балансом. После дужег флертовања и упадљивог кокетирања, изгледа да је планула обострана, страствена веза ДСС и српских радикала. У новој политичкој реалности Србије има заиста много нерашчишћених ствари и слабашне меморије.

За коју годину можда се неће ни знати да је Тома Николић био у власти коју је Коштуница рушио. Нити да се Велимир Илић пред „црвено-црном“ коалицијом одао спасоносној хајдучији на планини Јелици. Биће заборављена и Коштуничина демократска авантура, можда као ексцес произашао из ондашњих коалиционих интереса. Јер, шта је био ДОС, осим немогуће мешавине просечних људи жељних власти и ничим заслужене моћи!

Са своје стране, радикали су опстали на самој граници немоћи демократске власти у Србији. Све државне поразе и раније и сада они су лепо приказали као своје победе. Успешно су доказивали да ни за шта не могу бити одговорни. То је много више од демагогије која кокетира са вулгарним популизмом. То је у оваквој Србији несумњива политичка вештина.

Косовска калварија је до граница претапања зближила ДСС и СРС. Тешко је било препознати и одвојити типичну страначку реторику, концепцијску особеност и излазне идеје. И на једној и другој страни било је више идеологије од стварности. И једна и друга страна је нису признавале нити пристајале на њу такву (стварност), без плана шта ваља урадити да би се преживело.

Тако је успостављена политика на граници живота и релативно похабане митологије из косовског циклуса. Србији је понуђено да из свега тога изађе тако што из својих узаних оквира неће излазити нигде.

Кад су расписани избори, Тома Николић је тврдио да Коштуница може бити само партнер, али не и премијер. Заменик Шешеља је добро израчунао да ДСС не може добити више гласова од СРС, па је тако извесно у чијим редовима треба тражити будућег првог министра.

Само две седмице касније, Николић је свој тврди став прилично разлабавио, сада пристајањем на могућност да и у новој влади Воја Коштуница ради оно што мисли да најбоље зна: да буде премијер.

У политичкој чаршији наведено Томино ретерирање се доводи у везу са Шешељом, који је канда из ћелије боље видео коалиционе капацитете од земаљског намесника. Иначе је војвода на суђењу радо коментарисао наводе из књиге Карле дел Понте, посебно реченицу коју је списатељица приписала Ђинђићу: „Водите га (Шешеља) у Хаг, и више нам га не враћајте!“

Дигресија са Војиславом Шешељом је важна управо због синдрома заборава, а поводом добровољног наваљивања В. Ш. да оде у Хаг и „растури суд“. И то само неколико недеља пре убиства премијера. Уз типично бруталну оцену Ђинђића пред хашким судијом, као „мафијашког председника владе“.

У блиској антанти ДСС-СРС, и скоро сигурном политичком загрљају двојице Војислава, извесно је да се Коштуница и симболички одриче времена заједничке борбе са Ђинђићем. Да није тако, његов силовит заокрет удесно био би бар привидно необјашњив.

Овако се све, или скоро све може објаснити чаролијом власти. Одржавање на врху је приоритет који је у равни судбине државе. Ако је тај усуд у игри, онда није важно одакле долазе и где су раније били коалициони партнери.

 Српски радикали иначе исказују свој вербални патриотизам у свакој прилици. Чак су постали критеријум родољубља, и та околност се савршено уклапа у ранију Коштуничину перцепцију „господског, салонског национализма“! Али све то је могло да се заврши у стерилном, затвореном кругу, ако не буде „свеже крви“.

Радикали не могу да победе сами. И даље је у оптицају оцена „неких аналитичара“ да они и не желе победу, него само лагодно место опозиције која ужива у положају глагољивог и агресивног политичког судије.

У савезу са Коштуницом обезбеђен је двоструки алиби: ако у некаквој власти ДСС-СРС све крене како ваља, Шешељ и Николић би поново били иконе поносне Србије, а њихова вијугава прошлост подложна сваком сервилном ретуширању. У случају да ствари крену по злу, а свакако би могле, ту је Коштуница, онај коме реалне околности не могу ништа. Он је адут за сваки расплет, човек који са савршеним миром подноси све, осим можда сазнања да понекад није у праву.

Али, какав год био расплет 11. маја, то није све чему се надамо и од чега стрепимо. Биће још невероватних пактова! Србија је можда осуђена на вечно трагање: или за слабовидим Вођом или за окатим Домановићем.