Прецењена амфибијска бајка

Још у време 74. Венецијанског фестивала на којем је на крају освојио „Златног лава”, за филм Гиљерма дел Тора „Облик воде” (The Shape of Water) написала сам да је он заправо дизајнерски усавршена, а идејно неоригинална верзија старог, веома успешног совјетског (руског) филма „Човек-амфибија”, који су Владимир Чоботарјов и Генадиј Казански режирали према роману Александра Бељајева 1962. године и да није случајно што је Дел Торо радњу свог филма сместио баш у ту исту годину. Јер, и подсвесно и свесно могу да чине чуда, зар не (?).

 Не сећам се да сам прочитала да је неко од мојих западњачких колега поменуо управо овај совјетски филм као један од могућих Дел Торових узора, међутим, по објави о чак 13 освојених номинација за Оскара почело је нашироко да се пише да на његов рачун стижу оптужбе за плагијат позоришног комада „Дозволи да ти чујем шапат” Пола Зиндела из 1969. године, као и за кратки филм холандског студента из 2015. Плагирање судски није доказано, али је неоригиналност „Облика воде” испливала на површину.

 Наравно, тешко је бити оригиналан у свету жанра научне фантастике у којем се чини да је све већ речено и све већ виђено. А овај мексички сценариста, редитељ и продуцент (имигрант у САД), и сам пасионирани филмофил, управо је овај жанр одабрао као своје трајно филмско опредељење. Као своју опсесију, последицу велике и заразне љубави према филму, како је то за „Политику” још 1997. изјавио поводом свог тада тек другог филма „Мимик” са Миром Сорвино.

 Од „Кроноса” и „Мимика”, преко „Ђавоље кичме”, „Хелбоја”, „Пановог лавиринта” и сада „Облика воде” ( који је и његов најбољи филм), Гиљермо дел Торо „плива” кроз најчешће мрачни свет фантастике, негујући и развијајући сопствени снолики стил ослоњен на елементе из филмске прошлости, традиције и поп културе.

 У случају „Облика воде”, неке врсте ретро-хорора са иконографијом „пресликаном” из филмова холивудске Б-продукције попут „Створења из црне лагуне”, Дел Торо се служи концептом романтичне фантазије. Налик филму „Лепотица и звер”, с тим што је лепотица сада нема девојка, а звер заљубљено чудовиште а не човек заробљен у телу монструма.

 Радња филма у којем се Дел Торо дотиче и тежње за глобалном доминацијом и трамповских снова, нарастајуће ксенофобије, милитаристичких и псеудонаучних трендова, као и америчко (руских) совјетских односа, смештена је у ту већ поменуту хладноратовску 1962. годину. У високо обезбеђену владину лабораторију у којој се воде тајни експерименти, а у којој две јунакиње – нема Елајза (Сели Хокингс) и њена афроамеричка колегиница Зелда (Октавија Спенсер) раде као чистачице.

 Њима, као припадницама маргинализованих, непривилегованих друштвених група, Дел Торо прикључује и друштвене „отпаднике” попут хомосексуалца и сликара Џила (Ричард Џенкингс) и то нељудско биће из амазонских прашума (Даг Џонс), смешта их и у стан изнад биоскопа у којем се врте стари популарни филмови. Конвенционално прегледно, без могућности за надомаштавање, креира бајку о љубави , али и отпору потлачених. Бајку у којој преовладавају петролеј плави тонови. Елајзу и чудовиште спојила је вода и она је дала облик и боју њихове љубави...

 Све то заједно на крају чини такозвани модерни холивудски филм који у себи има све потребне елементе да забави, али и емотивно дирне гледаоца који не мора да се оптерећује чињеницом да пред собом заправо има стилски пастиш многих филмских дела из прошлости. На забави се зарађује, а за добру забаву и добру зараду, уз поштовање холивудског тренда форсирања политичке коректности, добијају се и Оскари. У овом случају, од могућих 13 само четири – за најбољи филм, режију, сценографију и музику, коју је компоновао увек магични Александар Деспла.