Веће казне за контролоре него за пераче пара
Министри финансија Европске уније договорили су се прошле недеље у Бриселу о новим мерама којима би рачуновође и банке убудуће морале да пријављују штетне пореске шеме којима се служе компаније да пребаце профите у земље с ниским порезима.
Поједине државе су се одмах успротивиле томе тврдећи да ће то изазвати административни терет несразмеран циљевима нових правила. Луксембург, Малта и друге мање чланице уније највише су се опирале увођењу строжих прописа али су њихови министри финансија дали зелено светло овом предлогу.
Према новим прописима, порески саветници, укључујући „велику четворку” рачуноводствених фирми („Дилојит”, ПвЦ, КПМГ), банке и адвокати биће у обавези да информишу власти о „потенцијално штетним пореским аранжманима” које планирају њихови клијенти. Казне би требало да буду „делотворне, пропорционалне и превентивне” како би одвратиле компаније од таквих планова, а државе чланице ЕУ ће задржати дискреционо право у одређивању санкција или новчаних казни.
Колико би овакви прописи били конструктивни за Србију, тим пре што се наша земља недавно нашла међу 36 на црној листи пореских рајева, заједно с Турском, Јерменијом, Панамом…, Ђерђ Пап, порески стручњак и бивши директор у Пореској управи, каже да је ово врло интересантна тема за нас поготово у условима где је врхунско умеће изиграти пропис или утајити порез.
– Уопште није спорно да сви, па и прозване рачуновође буду укључене у ове активности, јер је борба против „прања” новца и финансирањa тероризма у интересу свих грађана. Поставља се, међутим, питање на који начин држава покушава да „натера” рачуновође (а осим њих и пореске саветнике, ревизоре, мењачнице, оне који се баве прометом непокретности) да се баве овом проблематиком – пита Пап.
Дакле, држава према ономе што је предвиђено Законом о спречавању прања новца и финансирања тероризма намеће многобројне обавезе овим, како их зове, „обвезницима”. Па тако члан пет овог закона предвиђа да се мере за спречавање и откривање „прања” новца и финансирања тероризма предузимају пре, у току и након вршења трансакције или успостављања пословног односа. А да би се овај преступ открио потребно је познавати странку, пратити њено пословањe, доставити информације, податке и документацију управи.
– Када се говори о обвезницима, попут банке, инвестиционим фондовима, брокерским друштвима, или системима са неколико стотина радника, они могу запослити још једног радника који ће ово да ради. Али шта ћемо са запосленим у мењачници где ради предузетник и његова супруга или књиговодственој агенцији где је запослен власник и још два радника ? Могу ли се они било како (а нарочито квалитетно) бавити пословима који захтевају анализу, праћење, израду аката – пита наш саговорник.
Зато би, сматра, решење било да се пропишу посебни критеријуми на основу којих ће обвезници реаговати и слати податке Управи за спречавање прања новца, (примера ради банке су дужне да податак да је неко подигао месечно више од 15.000 евра доставе управи), како би се против таквих предузеле казнене мере.
Уместо тога у Србији се кажњавају рачуновође, какав је случај недавно био, после контроле управе, зато што на решењу АПР-а о отварању фирме свог клијента није био датум и време када га је рачуновођа идентификовао.
– Дакле, казна је изречена за чисту формалност која са „прањем” новца није имала никакве везе. Већина обвезника (порески саветници, ревизори, мењачнице, рачуновође) нису у могућности да се у оволикој великој мери баве овом проблематиком. При томе и за најмању грешку утврђену контролом ризикују огромне, често, потпуно неразумне казне (од милион до три милиона за правна лица, до 500.000 динара за предузетнике). Све у свему, већина обвезника мисли да ради овај посао уместо државе а да их држава још и због формалних пропуста кажњава, – закључује Пап.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
