Савремени Робин Худ

– Снимили смо и Хуана Гордиљу који је након нервног слома 2012. одбијао разговоре са медијима. Два дана смо чекали испред његове куће да нас прими. Када смо рекли да смо из Србије, препознао је нашу причу и одржао нам добар историјски час. Он је иначе професор историје, веома је образован и прати сва дешавања у свету – каже редитељка Јелена Столица.

Гордиља је, како додаје, погодило неразумевање неких сарадника. Хтео је своју идеју да прошири и на друга места. Он живи своју револуцију. Станује у типској кући као и остали грађани. Град обезбеђује материјал за ту кућу, плаћа архитекте и земљиште, а грађани дају 15 евра месечно као врсту отплате, без хипотека.

– Најбољи начин да се избегну кредити видео је у томе да грађани сами одлучују о свом животу. Када је почео да се бави социјалном политиком око 80 одсто људи било је незапослено. У борби против капитализма кренуо је у симболичну пљачку продавница и дељење хране угроженима. Велики ланци исхране су бацали намирнице и пре истока рока а он је предложио да та храну иде „банкама хране” за гладне и у томе је успео. Постоји ипак и друга страна утопије. У процесу изградње кућа сви су нестрпљиви када ће да дође њихов ред – истиче редитељка која је о овом Шпанцу читала у новинама, а потом и у књизи „Село против света” новинара „Гардијана” Дена Ханкокса.

– У редитељском поступку био ми је битан „херметичнији” приступ. Да посматрамо феномен утопије, да се не везујемо за ликове. Користили смо архивски материјал телевизије Мариналеде и националне телевизије Шпаније – каже наша саговорница, за чији је филм музику урадио Димитрије Васиљевић, џез музичар који живи у Њујорку.

Редитељи пажљиво бирају где ће бити светска премијера њиховог филма. Јелена се одлучила за Београд. Каже да је имала срећу да живи у иностранству и схвати да је све то углавном исто. Средњу школу завршила је у Будимпешти, у Београду је дипломирала на Факултету драмских уметности, усавршавала се у Паризу и Бостону.

– У Паризу сам три године студирала креативни адвертајзинг који подразумева да умете да препознате добар пројекат, да прикупите средства, режирате, и на крају филм и продате. Студирање у иностранству вас упућује на једну ствар: умрежавање, на остваривање контаката и добијање препорука, али ја ипак сматрам да ће добра ствар сама да вас препоручи – каже ова ауторка која је режирала и РТС-ов серијал „Време је за бебе”.

Двогодишњи мастер завршила је на Харвардовој школи.

– Документарци су све више ауторског, а не опсервативног карактера. Од појаве Мајкла Мора, Американци су схватили холивудизацију документарног филма, где морате да привучете публику да дође на филм и онда им пласирате „тешке” садржаје и идејно допрете до њих. На фестивалима су публици сада интересантни филмови који „жуљају” становништво, па све до веома добрих личних прича, или филмова о угрожености природе. Одрастање и сексуална збуњеност такође је веома присутна тема – наводи редитељка чији ће следећи документарац бити о Славку Воркапићу, теоретичару филма и професору у Америци.

– За опстанак у свету филма битно је ослањање на сопствене снаге. Урадити добру припрему и не губити време. Разни приватни фондови, и наши и страни, подржаће добру идеју – каже Јелена Столица.