Са вирусом међу колеге и странке

Да ли је радник, који је на посао дошао кијавичав, црвених очију и носа, и сеје вирус око себе, пожртвовани тимски играч или себичан клицоноша? Ово питање, нарочито у сезони епидемије грипа и других вирусних инфекција, не мучи само нас, већ се тим поводом и у богатим европским земљама често воде дебате о томе да ли је болестан радник кориснији када остане код куће или када болестан не изостаје са посла.

Колективне, вирусне инфекције могу озбиљно да поремете радни процес и опет може бити „скупља дара него мера”, ако неко тако, заразан долази на посао.

Болест радног места

Светом влада „болест радног места”, ирационални страх од одсуства са посла и веровања да кога нема на његово место брзо ускаче неко други. Зато је обичним људима логика да и полуздрави одлазе да раде много јаснија него епидемиолозима и осталим специјалистима који покушавају да дају одговор на питање шта мотивише човека да долази болестан на посао. И наши лекари су свесни да људи раде и болесни да не би губили од прихода, али упозоравају да не треба претеривати. Постоје, са друге стране, особе које се превише плаше вируса и кијавичавих колега. Епидемиолози умирују објашњењима да се вируси не преносе тако лако међу одраслима, ако се држи одстојање од метар и метар и по, и уништавају употребљене марамице. Осим тога, ако неко ко има класичну кијавицу и нема температуру, практично је само два дана болестан. Далеко је мањи број оних који брину о томе да ли ће таква особа проширити ту заразу на своје колеге. Невоља је што заразна особа може пренети болест другима, нарочито онима који су старији или су хронични болесници. Код нас је потпуно занемарена употреба маски за лице кад неко има кијавицу, које су потпуно нормална пракса у неким деловима света.

 Иако се сваком послодавцу више исплати да таквог радника пошаље кући на лечење и остале запослене поштеди, у стварности је другачије.

У овим расправама су гласнији они који кажу да прехлађени и грипозни треба да узму неколико дана боловања. Тиме што су се болесни довукли на посао нису ништа уштедели: себи су купили разне капи за нос, таблете и напитке против прехладе, измишљене да побољшају продуктивност болесне особе на радном месту, а својој фирми у таквом стању тешко да су позитивно допринели. Болестан човек неспособан је да ради квалитетно. Нека истраживања су показала да, у суштини, једну компанију једнако кошта презентизам (долазак на посао) и абсентизам. Радник који се довукао на посао није ништа продуктивнији до оног ко је остао код куће да лежи: а то ће се видети у квалитету оног што се производи – на покретној траци, у фабрици направиће више шкарта и штете, онај у канцеларији неку другу врсту штете, тако да се губи и у времену и у ресурсима.

 У Америци запослени има право на осам дана плаћеног боловања, што је за 25 одсто мање него што је било 1993. године, али и то право у неким фирмама постоји само на папиру. Међутим, управо у тој земљи радохоличари су најбројнији, а долазак на посао са вирусном инфекцијом често се сматра нормалним.

Погрешно је помислити да су само људи у капитализму тренирани да остају на послу и трпе све. Према подацима наших здравствених статистичара из године у годину се смањује одлазак на боловање. У 2006. години са посла се одсуствовало просечних 51,6 дана, а деценију касније тај број је смањен на мање од месец дана.

Несигурности на радном месту и страх од губитка посла су понекад јачи од стрепње шта нам могу донети здравствене тегобе које игноришемо. Наши лекари примећују да је ово посебно изражено код особа запослених код приватника.

Има оних који болесни на посао долазе из удворичких разлога – гледајте како сам пожртвован да сам чак и болестан дошао на посао! У суштини су то ретки случајеви и то се чак дешава у средини где му не постоји претња губитка посла. Али жртве су они који морају да долазе болесни на посао, јер се боје да ће изгубити посао.

Млађи ређе одсуствују

– Разлози зашто се не поштују препоруке лекара о боловању, односно зашто се самоиницијативно прекида боловање су различити. Ретко, али постоје ситуације када смо принуђени да пацијента пошаљемо на лекарску комисију јер инсистира да почне да ради, а лекар је свестан могућих последица и понаша се одговорно. Понекад не разумем коме се ови пацијенти доказују: себи, послодавцу, својој породици... Млађи људи, са мало радног стажа, често не користе препоручено боловање, јер сматрају да им је организам довољно јак и да неће оштетити здравље. Људи у средњем добу и старији слушају наше препоруке да се иде на боловање – приметила је др Милица Николић Урошевић.

РЕЧ СТРУЧЊАКА: ДР Милица Николић Урошевић, специјалиста опште медицине

На посао никада болесни

– Никада болестан не треба одлазити на посао, поготову када је реч о инфекцијама у зимској сезони. Свако ко има повишену температуру, цури му нос, кашље и очигледно се осећа болесним треба да остане неколико дана код куће, да се лечи и мирује – категоричан је савет др Милице Николић Урошевић, специјалисте опште медицине, у београдском Дому здравља „Врачар”.

Она каже да особу која са очигледним здравственим тегобама наставља са уобичајеним радним активностима не треба сматрати пожртвованом нити бољим радником од оног који када болује остаје код куће, већ сматра да се такав запослени само плаши реакције свог послодавца.

– Пожртвованост се не огледа у томе да исцрпљујемо своје снаге и терамо себе преко граница својих граница, због чега касније могу наступити далеко озбиљније последице по здравље. Није ни пристојно одлазити на посао када смо свесни да вирусну или бактеријску инфекцију можемо пренети колегама са којима радимо или странкама, са којима долазимо у контакт. Сви знамо да се вируси преносе кијањем, кашљањем, прљавим рукама. Нисмо одговорни само за своје здравље, већ и за здравље свих који бораве у нашој непосредној радној околини, али и за здравље њихових породица и деце – подсећа наша саговорница.

Ипак, често се чује савет да када особа нема температуру и има благе симптоме инфекције не мора да легне одмах у кревет.

– Наравно, да ли ћемо лећи у кревет, мировати и смањити дневни ритам, или игнорисати симптоме и наставити по старом, зависи од тежине и озбиљности болести. Чињеница је, међутим, да свака озбиљнија болест, па и инфекција дисајних органа, захтева одређени ток лечења, а то подразумева да се пацијент придржава савета лекара о дужини боловања. У закону о здравственој заштити постоји чак одредба да је пацијент одговаран ако се није придржавао препоруке о лечењу. Ако постоји препорука лекара да болесник буде изолован, да мора да се лечи да би спречио накнадне инфекције, ако је лекар констатовао у извештају да пацијент у одређеном временском периоду није способна за рад, а болесник се понаша супротно томе и занемарује препоруке лекара, закон је предвидео чак и казне, али то пацијенти вероватно не знају – подсећа наша саговорница.