Sa virusom među kolege i stranke

Da li je radnik, koji je na posao došao kijavičav, crvenih očiju i nosa, i seje virus oko sebe, požrtvovani timski igrač ili sebičan kliconoša? Ovo pitanje, naročito u sezoni epidemije gripa i drugih virusnih infekcija, ne muči samo nas, već se tim povodom i u bogatim evropskim zemljama često vode debate o tome da li je bolestan radnik korisniji kada ostane kod kuće ili kada bolestan ne izostaje sa posla.

Kolektivne, virusne infekcije mogu ozbiljno da poremete radni proces i opet može biti „skuplja dara nego mera”, ako neko tako, zarazan dolazi na posao.

Bolest radnog mesta

Svetom vlada „bolest radnog mesta”, iracionalni strah od odsustva sa posla i verovanja da koga nema na njegovo mesto brzo uskače neko drugi. Zato je običnim ljudima logika da i poluzdravi odlaze da rade mnogo jasnija nego epidemiolozima i ostalim specijalistima koji pokušavaju da daju odgovor na pitanje šta motiviše čoveka da dolazi bolestan na posao. I naši lekari su svesni da ljudi rade i bolesni da ne bi gubili od prihoda, ali upozoravaju da ne treba preterivati. Postoje, sa druge strane, osobe koje se previše plaše virusa i kijavičavih kolega. Epidemiolozi umiruju objašnjenjima da se virusi ne prenose tako lako među odraslima, ako se drži odstojanje od metar i metar i po, i uništavaju upotrebljene maramice. Osim toga, ako neko ko ima klasičnu kijavicu i nema temperaturu, praktično je samo dva dana bolestan. Daleko je manji broj onih koji brinu o tome da li će takva osoba proširiti tu zarazu na svoje kolege. Nevolja je što zarazna osoba može preneti bolest drugima, naročito onima koji su stariji ili su hronični bolesnici. Kod nas je potpuno zanemarena upotreba maski za lice kad neko ima kijavicu, koje su potpuno normalna praksa u nekim delovima sveta.

 Iako se svakom poslodavcu više isplati da takvog radnika pošalje kući na lečenje i ostale zaposlene poštedi, u stvarnosti je drugačije.

U ovim raspravama su glasniji oni koji kažu da prehlađeni i gripozni treba da uzmu nekoliko dana bolovanja. Time što su se bolesni dovukli na posao nisu ništa uštedeli: sebi su kupili razne kapi za nos, tablete i napitke protiv prehlade, izmišljene da poboljšaju produktivnost bolesne osobe na radnom mestu, a svojoj firmi u takvom stanju teško da su pozitivno doprineli. Bolestan čovek nesposoban je da radi kvalitetno. Neka istraživanja su pokazala da, u suštini, jednu kompaniju jednako košta prezentizam (dolazak na posao) i absentizam. Radnik koji se dovukao na posao nije ništa produktivniji do onog ko je ostao kod kuće da leži: a to će se videti u kvalitetu onog što se proizvodi – na pokretnoj traci, u fabrici napraviće više škarta i štete, onaj u kancelariji neku drugu vrstu štete, tako da se gubi i u vremenu i u resursima.

 U Americi zaposleni ima pravo na osam dana plaćenog bolovanja, što je za 25 odsto manje nego što je bilo 1993. godine, ali i to pravo u nekim firmama postoji samo na papiru. Međutim, upravo u toj zemlji radoholičari su najbrojniji, a dolazak na posao sa virusnom infekcijom često se smatra normalnim.

Pogrešno je pomisliti da su samo ljudi u kapitalizmu trenirani da ostaju na poslu i trpe sve. Prema podacima naših zdravstvenih statističara iz godine u godinu se smanjuje odlazak na bolovanje. U 2006. godini sa posla se odsustvovalo prosečnih 51,6 dana, a deceniju kasnije taj broj je smanjen na manje od mesec dana.

Nesigurnosti na radnom mestu i strah od gubitka posla su ponekad jači od strepnje šta nam mogu doneti zdravstvene tegobe koje ignorišemo. Naši lekari primećuju da je ovo posebno izraženo kod osoba zaposlenih kod privatnika.

Ima onih koji bolesni na posao dolaze iz udvoričkih razloga – gledajte kako sam požrtvovan da sam čak i bolestan došao na posao! U suštini su to retki slučajevi i to se čak dešava u sredini gde mu ne postoji pretnja gubitka posla. Ali žrtve su oni koji moraju da dolaze bolesni na posao, jer se boje da će izgubiti posao.

Mlađi ređe odsustvuju

– Razlozi zašto se ne poštuju preporuke lekara o bolovanju, odnosno zašto se samoinicijativno prekida bolovanje su različiti. Retko, ali postoje situacije kada smo prinuđeni da pacijenta pošaljemo na lekarsku komisiju jer insistira da počne da radi, a lekar je svestan mogućih posledica i ponaša se odgovorno. Ponekad ne razumem kome se ovi pacijenti dokazuju: sebi, poslodavcu, svojoj porodici... Mlađi ljudi, sa malo radnog staža, često ne koriste preporučeno bolovanje, jer smatraju da im je organizam dovoljno jak i da neće oštetiti zdravlje. Ljudi u srednjem dobu i stariji slušaju naše preporuke da se ide na bolovanje – primetila je dr Milica Nikolić Urošević.

REČ STRUČNjAKA: DR Milica Nikolić Urošević, specijalista opšte medicine

Na posao nikada bolesni

– Nikada bolestan ne treba odlaziti na posao, pogotovu kada je reč o infekcijama u zimskoj sezoni. Svako ko ima povišenu temperaturu, curi mu nos, kašlje i očigledno se oseća bolesnim treba da ostane nekoliko dana kod kuće, da se leči i miruje – kategoričan je savet dr Milice Nikolić Urošević, specijaliste opšte medicine, u beogradskom Domu zdravlja „Vračar”.

Ona kaže da osobu koja sa očiglednim zdravstvenim tegobama nastavlja sa uobičajenim radnim aktivnostima ne treba smatrati požrtvovanom niti boljim radnikom od onog koji kada boluje ostaje kod kuće, već smatra da se takav zaposleni samo plaši reakcije svog poslodavca.

– Požrtvovanost se ne ogleda u tome da iscrpljujemo svoje snage i teramo sebe preko granica svojih granica, zbog čega kasnije mogu nastupiti daleko ozbiljnije posledice po zdravlje. Nije ni pristojno odlaziti na posao kada smo svesni da virusnu ili bakterijsku infekciju možemo preneti kolegama sa kojima radimo ili strankama, sa kojima dolazimo u kontakt. Svi znamo da se virusi prenose kijanjem, kašljanjem, prljavim rukama. Nismo odgovorni samo za svoje zdravlje, već i za zdravlje svih koji borave u našoj neposrednoj radnoj okolini, ali i za zdravlje njihovih porodica i dece – podseća naša sagovornica.

Ipak, često se čuje savet da kada osoba nema temperaturu i ima blage simptome infekcije ne mora da legne odmah u krevet.

– Naravno, da li ćemo leći u krevet, mirovati i smanjiti dnevni ritam, ili ignorisati simptome i nastaviti po starom, zavisi od težine i ozbiljnosti bolesti. Činjenica je, međutim, da svaka ozbiljnija bolest, pa i infekcija disajnih organa, zahteva određeni tok lečenja, a to podrazumeva da se pacijent pridržava saveta lekara o dužini bolovanja. U zakonu o zdravstvenoj zaštiti postoji čak odredba da je pacijent odgovaran ako se nije pridržavao preporuke o lečenju. Ako postoji preporuka lekara da bolesnik bude izolovan, da mora da se leči da bi sprečio naknadne infekcije, ako je lekar konstatovao u izveštaju da pacijent u određenom vremenskom periodu nije sposobna za rad, a bolesnik se ponaša suprotno tome i zanemaruje preporuke lekara, zakon je predvideo čak i kazne, ali to pacijenti verovatno ne znaju – podseća naša sagovornica.