Историја, а не политика

Професор др Бранко Петрановић (1927–1994) објавио је 32 књиге (посебна издања) у 38 томова, 16 брошура (посебна издања), 314 научних радова у зборницима радова и научним часописима, 261 прилог у новинама и 259 приказа у научним часописима. Уредио је 23 посебна издања и био аутор две документарне телевизијске серије о историји Југославије. Историчар је чијем су делу, за живота, страни и домаћи историчари посветили 296 прилога. Из његове рукописне заоставштине до данас је објављено још шест књига (једна је штампана у САД ) и десетак научних радова. Захваљујући несебично пруженом знању, корисним саветима, сугестијама, искреној доброј вољи и подршци у четврт века дугом педагошком раду, код проф. Петрановића дипломирало је око 90 студената, звање магистра стекло 28 постдипломаца, а степен доктора наука 19 кандидата. У питању је цела „армија” историчара коју је учио историју, усмеравао и стручно обликовао не спутавајући, већ напротив, подстичући њену духовну независност и научну самосталност.

Први и једини међу српским и југословенским историчарима, у широким потезима са застајањем на микроплану, проф. др Бранко Петрановић је проучавао раздобље 20. века – ЕПОХУ препуну противуречја, лавирината, заплета, ломова, одсуства континуитета и ПРОСТОР испуњен ирационализмом, нетолеранцијом, провинцијализмом, економским, културним, верским, цивилизацијским неравномерностима. Залагањем за критичко промишљање прошлости супротстављао се њеној фанатизацији, фатализацији, априористичким схватањима, монументалним пројекцијама и табуима, залажући се за разумевање историјских алтернатива. Критика историје као тока за њега је била легитимни начин одбацивања „система вредности” заснованих на заблудама једног времена. Сматрао је да оптерећења историјом могу бити трагична за мале народе и истицао да историјска наука није социјална прогностика. Противио се сваком покушају „да се преко историје води политика”. Метафорично је говорио да једна револуција треба да доживи пораз да би се свеобухватно изучавала и у потпуности сагледала. Указивао је на тешкоће проницања у суштину дубинских процеса који се одигравају у бази друштва (националне идеологије, завршени и незавршени историјски процеси, цивилизацијски проблеми, аграрни, економски, политички и културни феномени). Као ретко ко међу историчарима 20. века настојао је да стално проширује тематске кругове својих интересовања, инсистирао на отварању нових истраживачких питања, нудио одговоре и решења, свестан њихове ограничености почетном фазом развоја савремене историје и властитим границама сазнања. У својим последњим књигама проф. Петрановић је упозоравао да епохалне промене које су захватиле свет и општа криза југословенског друштва захтевају да историчари преиспитају методе своје струке и своје, до јуче, „најпрецизније” и „најпоузданије” одговоре, догађаје, личности, покрете, идеологије, националне концепције, смисао жртава. Захтеве за нова сазнања и све проживљено у времену у коме је, пред очима савременика, ишчезла једна епоха, сматрао је изазовом за сваког историчара савремене историје, на који треба одговорити темељним истраживањима и уз доследну примену метода струке. Суштина „бивше литературе” за проф. Петрановића није била у њеној идеолошкој боји, јер, како је писао, „она није ни могла настати ван владајућих идеја – већ у томе – да ли су и колико историчари у постојећим условима успевали да уоче неке нове феномене, приђу им на други начин, критички, свестрано, савесном фактографском реконструкцијом”.

Делимо стручна убеђења проф. др Бранка Петрановића. Отуда, са пуном одговорношћу, истичемо да је крајње време да историјску свест садашњих и будућих генерација, мимо дневнополитичких тумачења и острашћених ревизионистичких удара који стижу из сфере политике, настојећи да на сензационалистички начин изврше „обрт” историографске перспективе, почне да обликује знање о прошлости.

У цивилизацијском кругу коме припадамо, истину о прошлости, мимо званичних партијских ставова, скупштинских одлука, пресуда трибунала, мишљења политичких лидера и текстова насталих из пера за прошлост заинтересованих аматера, превасходно сазнају и саопштавају професионални историчари – научници. То није ексклузивно право једне професије већ резултат рада који поштује научни метод и критичко мишљење. Научно знање које друштво на такав начин стиче о себи отуда никада није резултат рада једног научника нити плод једног тренутка, већ последица дугорочног „врења свести” више генерација историчара који делају у једној култури. Ипак, савремена историја Југославије стекла је научну легитимност захваљујући непресушној енергији, страственим истраживањима, истрајном раду, обавештености, познавањем теорије и филозофије историје, анализи извора и литературе на више страних језика и огромном знању које је поседовао професор Бранко Петрановић.

Истраживачки резултати др Бранка Петрановића, значи, могу се и морају критички вредновати, надопуњавати и превазилазити. Да је жив и он би то свакодневно чинио „разгртањем свих слојева сложеног историјског процеса”. Тим пре јер није био историчар коме је лични доживљај прошлости догматски окивао ум. Изазови истраживања савремене историје за њега су били неупоредиво јачи од скепсе сазнања да историчар неминовно губи „трку” са савременом историјом. Али, да би се вршила критика постојећег, неопходно је видети и прочитати све оно на чему се темеље судови до којих је Бранко Петрановић у својим истраживањима дошао. Без таквог интелектуалног напора свако оспоравање аутора и његовог дела сасвим је беспредметно и „већ виђено”. Доживљавамо га не само као ствар лошег укуса, стручне некомпетентности и рецидив прошлости већ, пре свега, као последицу острашћеног и политиком мотивисаног „ревизионистичког погледа” на прошлост који, мимо истраживања и потраге за знањем, изриче „истине”, врши идеолошку „рехабилитацију”, спроводи недопуштено упрошћавање, инсистира на сензационализму, намеће нову митологију. Постоје ствари које се никада не раде. Посебно не у науци и култури.

Шеф Катедре за историју Филозофског факултета у Београду

Ђорђе Станковић

Професор на Катедри за историју

Љубодраг Димић

Доцент на Катедри за историју

Мира Радојевић