Социјална фобија

Као што је познато, реч фобија означава страх од неког објекта (особе, животиње или предмета) или ситуације који у стварности нису опасни. У највећем броју случајева и сама особа сматра да је њен страх ирационалан или неоправдано претеран, али упркос томе и даље у датим ситуацијама реагује фобично.

Социјална фобија је, најкраће речено, претерани страх од јавног наступа. Многи људи избегавају да наступају пред групом непознатих људи зато што осећају нелагодност и трему, али то не убрајамо у социјалну фобију. О социјалној фобији говоримо онда када ирационални страх од изражавања пред непознатим људима битно омета приватни или професионални живот особе.

Страх од себе самих

Људи се не плаше јавног наступа као таквог, већ се плаше онога што би, према њиховом мишљењу, могло да се догоди током њиховог наступања. У већини случајева се они плаше самих себе: да ће направити неку грешку, да неће знати да одговоре на неко питање, да неће бити на висини задатка, тако да ће код других оставити лош утисак о себи. Како се заправо плаше да ће се осрамотити, социјална фобија је у ствари страх од осрамоћивања.

За људе који имају социјалну фобију је типично да имају идеализовану представу о томе како би требало да наступе па да сами буду задовољни собом. А како знају да нису савршени и да је могуће да током наступа одступе од свог перфекционистичког захтева према самима себи, они унапред осећају страх од демаскирања. Особа претпоставља да ће грешка коју ће можда направити бити доказ на основу којег ће други увидети да она није онаква каквом се представља већ да је незналица, неспособна, нестабилна итд.

Када се ипак одлучи да говори пред групом непознатих људи, особа са социјалном фобијом у то улази с великом тремом. Како израз трема долази од грчке речи којом се означава подрхтавање, трешење, особа ће бити свесна да други могу приметити колико је уплашена због тога што је одају подрхтавање гласа и прстију на рукама. Када јој се учини да су други приметили њену трему, тако да знају да је емоционално нестабилна, она се може постидети и може поцрвенети. Када осети зажареност у образима, она има доживљај да се њена „социјална маска” коју носи топи, тако да се може додатно постидети због тога што сада други виде да се она стиди. Све то кулминира у веома снажан непријатан доживљај.

Када једном доживи и „преживи” веома непријатни јавни наступ, особа ће на све начине покушавати да избегне такве ситуације у будућности. Без обзира на то колико јој то може професионално или приватно штетити, особа ће избегавати да се изражава пред групом непознатих људи, било да су то пословни састанци, презентације, предавања, изложбе или наступи.

Људи који имају социјалну фобију се без тешкоћа изражавају када су у групи људи које добро познају, с којима су блиски. Разлог је у томе што се у тој групи осећају прихваћени, а у групи непознатих људи се плаше да неће бити прихваћени. Због тога би било боље да се уместо назива социјална фобија говори о јавној фобији. С друге стране, главни проблем и није страх, то јест фобија, већ осећање стида које је кључно у њиховом доживљају, тако да би и у том смислу требало наћи тачнији назив за овај поремећај.

Подстицање јавног наступа

Како је социјална фобија резултат одређених менталних процеса особе, психотерапија се своди на промену ових процеса и увођење друкчијих начина размишљања. У основи овог поремећаја је фантазија „унутрашњег детета” да би морало да својим наступом фасцинира публику, како би доказало да вреди и било прихваћено и цењено. Када особа схвати да није њен задатак да фасцинира друге својом личношћу већ да на задовољавајући начин другима пренесе одређене информације, тада се смањује терет који је сама себи наметнула. Када увиди да она и њена презентација нису исто, да и одлични предавачи одрже некада незанимљиво предавање, тада ће се лакше носити с евентуалним незадовољством једног дела публике.

Најбољи начин превенције социјалне фобије јесте да подстичемо децу да јавно наступају пред групом друге деце и да је важно да то чине довољно добро, а не најбоље могуће.