Од логораша Дахауа до великог математичара
Богољуб Станковић је академик САНУ са најдужим стажом у овој установи. Рођен је 1924, дописни је члан академије од 1963, а редовни од 1972. године. Пре неколико дана био је гост на трибини Галерије науке и технике академије и oко сат и по је говорио, најпре о математици, математичкој анализи и теорији уопштених функција којом се бави, а затим о свом животном путу и неким догађајима и личностима из своје прошлости.
Циљ трибине академије, како је речено, јесте да упозна јавност са успешним научницима и другим ствараоцима који могу да нам пренесу своја искуства о томе како су постигли успех, а академик Станковић је не само један од таквих, него можда и најбољи пример како је могуће својим талентом, али и великим радом постићи много. И издићи се изнад провалије у које вас носе животне околности.
Јер током Другог светског рата Богољуб Станковић је био логораш Дахауа, нацистичког логора у којем су, између осталог, вршени ин виво експерименти („и нада мном су вршени, и то два пута”, каже). У Дахауу је прележао тифус. И онда се, кад су логораше ослободили Американци, вратио у Југославију, уписао математику и 1949. постао стипендиста академије и сарадник њеног Математичког института. То је време када је у Београду деловала група значајних математичара, попут Милутина Миланковића, Радивоја Кашанина, Јована Карамате. Већ 1954, бивши логораш Дахауа, у својој тридесетој години, одбранио је докторску дисертацију.
На трибини у згради САНУ питали су га кад је заволео математику, а он одговорио да је „прво морао мало боље да је упозна да би је тек онда заволео”. А зашто је математика толико тешка свима онима који је не воле и који се њоме не баве? На то је академик узвратио – зато што је математика једна од оних наука у којима морате да знате све од почетка.
– Не можете да прескочите нешто, него све од почетка, од А до Цет – гласио је одговор искусног математичара.
Питали смо га како је упознавао математику. Још као дете – тако што се његова породица из села Ботош код Зрењанина доселила у Нови Сад у време када је Богољуб требало да пође у основну школу. И то у једну јаку школу код Николајевске цркве.
– Био сам тамо као неко сељаче у три фртаља панталонама, разликовао сам се од друге деце и морао сам да учим да покажем да постојим – сећа се.
Али није упознао математику само због тога. Јер када је у трећем разреду гимназије увидео да не зна математику, цело лето је провео уз један тадашњи уџбеник. Следеће године је бриљирао. А кад је дошла окупација и кад је, пре Дахауа, премештен у логор у Тополи, тамо је организовао три курса из математике. Први – почетни, а трећи су већ биле тригонометријске функције. После рата био је два пута на Сорбони, једном три месеца, други пут годину дана. Одбранио је докторски рад пред Радивојем Кашанином и после је на Филозофском факултету у Новом Саду био први професор математичке анализе. Тако је настала такозвана новосадска школа математике.
Стари професор је на предавању у Галерији САНУ испричао низ својих животних анегдота, од којих је можда најупечатљивија она о томе како су током рације у Новом Саду мађарски војници упали у њихов стан и почели да претурају по собама. Ништа сумњиво нису нашли, али су заборавили да отворе шпајз, у којем је отац заборавио метке свог претходно баченог пиштоља. Да су мађарски фашисти отворили врата шпајза зна се шта би било с породицом Станковић. И с данашњим академиком, који на прагу своје 95. године носи у себи радост живота и искуство светски признатог научника.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
