Снага принципа – снага државе

У политици, као и у спорту, фатално може бити нерезонско расипање енергије и снаге. Тако се, на пример, у фудбалу за оног ко залудно расипа енергију каже да "дрибла у сопственом шеснаестерцу", а нешто слично се може рећи и за оне политичаре који бескрајно тактизирање претпостављају озбиљним стратегијама које им могу донети позитиван резултат. Пред таквим искушењем бескрајног тактизирања нашла се Србија када се поставило питање одржавања "несуђених" председничких и локалних избора. И док је за нашу целокупну државну стратегију мање важно (иако не и небитно) ко ће бити главни баџа у Свилајнцу и Бабушници, питање одржавања председничких избора и коначног избора председника је много важније.

То није стога што би председник имао богзна какве ингеренције, већ због тога што његова личност има симболичку важност и представља јасан сигнал свим евентуалним партнерима (али и противницима) Србије, каква је њена унутрашња снага и уређеност и какве су јој спољашње намере. Управо из тих разлога питању избора председника Србије треба приступити озбиљно и без политикантства.

У том погледу могуће су две стратегије, обе подједнако легитимне. Прва је да се у решавању питања избора председника Републике стриктно држимо рокова прописаних Уставним законом који налажу да ће "изборе за председника Републике расписати председник Народне скупштине до 31. 12. 2007, односно најкасније у року од 60 дана од дана ступања на снагу последњег од закона којима се уређују положај и избори за председника Републике, одбрана и војска Србије, спољни послови и службе безбедности".

Друга стратегија је да у име "виших циљева", као што је рецимо борба за очување Космета у Србији, пролонгирамо све изборе, па тако и оне за председника Републике, и сачекамо за то срећнија времена. Дакле, обе стратегије су легитимне, али прва има предност у односу на другу зато што је легална и што не гази тек конституисан правни систем независне Србије који би се тако показао као мртворођен. Уколико се не испоштују рокови за одржавање председничких избора предвиђени Уставним законом и уколико са ноншаланцијом приступимо ономе око чега се Србија недељама, па чак и месецима, договарала, биће дискредитован и сам нови Устав, јер ће испасти да нам је свеједно када ће он ступити на снагу.

У том случају, биће тешко да се позивамо на аргумент да су Косово и Метохија део уставне обавезе сваког српског званичника, јер су се ти званичници ноншалантно поигравали са не мање битном уставном обавезом да се у предвиђеном року конституишу институције система са пуним и неоспорним легитимитетом. Ако једном кренемо са кршењем прописаних позитивно-правних обавеза, без обзира на то да ли су записане у Уставу или Уставном закону, кршењу истих неће бити краја и читава држава ће нам се претворити у бедну карикатуру тзв. правне државе, што ће сигурно имати последице по економски развој за који правна несигурност никако не може бити стимулативна.

У таквој ситуацији неће бити јасно како се решавају политички, правни и друштвени спорови, а питање политичко-правних процедура решаваће се потпуно произвољно. Углед државе према споља биће нарушен, а њена снага изнутра ослабљена. Наћи ћемо се опет у земљи дембелији у којој је све могуће, па чак и то да се за председника кандидују разни "Шећеровски" као у познатој блиској прошлости.

Али и у случају да прихватимо другу стратегију, односно да у име "виших циљева" пролонгирамо изборе, поставља се питање ко одлучује о томе шта су то виши циљеви. Одговор је једноставан – управо грађани својим гласовима, бирајући између различитих опција, одлучују шта су то виши циљеви, па им управо у том случају треба омогућити да се изјасне на изборима, и председничким и локалним, шта сматрају својим приоритетима.

Тако су нам избори неминовни из више разлога – зато што је то прописано правним актима, зато што је то једини конструктиван начин да формулишемо свој став као држава у свим предстојећим изазовима и коначно – зато што је тако корисно будући да ће све институције имати неопходни легитимитет и нико их неће моћи у случају евентуалних ванредних околности довести у питање.

Једноставно говорећи, избори нису средство слабљења, већ јачања државе, иако се можемо сложити са онима који сматрају да наша политичка култура често није на жељеном нивоу и да се избори често користе за распламсавање најнижих страсти. Но, то није разлог да бежимо од избора и чекамо нека мирнија времена, јер ако то будемо чекали, богами ћемо се начекати.

Ако су избори у јаким државама расписивани чак и за време ратног стања, као ономад кад је услед ратног вихора 1944. Рузвелт на изборима у Америци почистио Томаса Дјуија, ми би, ако желимо да будемо јаки, требало да имамо храбрости да им кренемо у сусрет, у наше истина кризно, али ипак мирнодопско време. Стога нам се намеће закључак да око питања расписивања председничких (и локалних) избора не би требало да буде бесплодног тактизирања и беспотребног одуговлачења, већ све треба обавити баш онако као што је записано у Уставном закону.

Стога би требалo заврнути рукаве и прионути на посао. Што у свему томе будемо бржи, спремније ћемо дочекати и одсудну фазу борбе за Косово и Метохију, јединствени и са пуним легитимитетом свих политичких фактора и свих државних институција. У супротном "дриблаћемо у сопственом шеснаестерцу", па у том случају нису искључени ни аутоголови, што се у политици, као и у спорту, иначе дешава кад неко игра, па се "преигра".