Snaga principa – snaga države

U politici, kao i u sportu, fatalno može biti nerezonsko rasipanje energije i snage. Tako se, na primer, u fudbalu za onog ko zaludno rasipa energiju kaže da "dribla u sopstvenom šesnaestercu", a nešto slično se može reći i za one političare koji beskrajno taktiziranje pretpostavljaju ozbiljnim strategijama koje im mogu doneti pozitivan rezultat. Pred takvim iskušenjem beskrajnog taktiziranja našla se Srbija kada se postavilo pitanje održavanja "nesuđenih" predsedničkih i lokalnih izbora. I dok je za našu celokupnu državnu strategiju manje važno (iako ne i nebitno) ko će biti glavni badža u Svilajncu i Babušnici, pitanje održavanja predsedničkih izbora i konačnog izbora predsednika je mnogo važnije.

To nije stoga što bi predsednik imao bogzna kakve ingerencije, već zbog toga što njegova ličnost ima simboličku važnost i predstavlja jasan signal svim eventualnim partnerima (ali i protivnicima) Srbije, kakva je njena unutrašnja snaga i uređenost i kakve su joj spoljašnje namere. Upravo iz tih razloga pitanju izbora predsednika Srbije treba pristupiti ozbiljno i bez politikantstva.

U tom pogledu moguće su dve strategije, obe podjednako legitimne. Prva je da se u rešavanju pitanja izbora predsednika Republike striktno držimo rokova propisanih Ustavnim zakonom koji nalažu da će "izbore za predsednika Republike raspisati predsednik Narodne skupštine do 31. 12. 2007, odnosno najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu poslednjeg od zakona kojima se uređuju položaj i izbori za predsednika Republike, odbrana i vojska Srbije, spoljni poslovi i službe bezbednosti".

Druga strategija je da u ime "viših ciljeva", kao što je recimo borba za očuvanje Kosmeta u Srbiji, prolongiramo sve izbore, pa tako i one za predsednika Republike, i sačekamo za to srećnija vremena. Dakle, obe strategije su legitimne, ali prva ima prednost u odnosu na drugu zato što je legalna i što ne gazi tek konstituisan pravni sistem nezavisne Srbije koji bi se tako pokazao kao mrtvorođen. Ukoliko se ne ispoštuju rokovi za održavanje predsedničkih izbora predviđeni Ustavnim zakonom i ukoliko sa nonšalancijom pristupimo onome oko čega se Srbija nedeljama, pa čak i mesecima, dogovarala, biće diskreditovan i sam novi Ustav, jer će ispasti da nam je svejedno kada će on stupiti na snagu.

U tom slučaju, biće teško da se pozivamo na argument da su Kosovo i Metohija deo ustavne obaveze svakog srpskog zvaničnika, jer su se ti zvaničnici nonšalantno poigravali sa ne manje bitnom ustavnom obavezom da se u predviđenom roku konstituišu institucije sistema sa punim i neospornim legitimitetom. Ako jednom krenemo sa kršenjem propisanih pozitivno-pravnih obaveza, bez obzira na to da li su zapisane u Ustavu ili Ustavnom zakonu, kršenju istih neće biti kraja i čitava država će nam se pretvoriti u bednu karikaturu tzv. pravne države, što će sigurno imati posledice po ekonomski razvoj za koji pravna nesigurnost nikako ne može biti stimulativna.

U takvoj situaciji neće biti jasno kako se rešavaju politički, pravni i društveni sporovi, a pitanje političko-pravnih procedura rešavaće se potpuno proizvoljno. Ugled države prema spolja biće narušen, a njena snaga iznutra oslabljena. Naći ćemo se opet u zemlji dembeliji u kojoj je sve moguće, pa čak i to da se za predsednika kandiduju razni "Šećerovski" kao u poznatoj bliskoj prošlosti.

Ali i u slučaju da prihvatimo drugu strategiju, odnosno da u ime "viših ciljeva" prolongiramo izbore, postavlja se pitanje ko odlučuje o tome šta su to viši ciljevi. Odgovor je jednostavan – upravo građani svojim glasovima, birajući između različitih opcija, odlučuju šta su to viši ciljevi, pa im upravo u tom slučaju treba omogućiti da se izjasne na izborima, i predsedničkim i lokalnim, šta smatraju svojim prioritetima.

Tako su nam izbori neminovni iz više razloga – zato što je to propisano pravnim aktima, zato što je to jedini konstruktivan način da formulišemo svoj stav kao država u svim predstojećim izazovima i konačno – zato što je tako korisno budući da će sve institucije imati neophodni legitimitet i niko ih neće moći u slučaju eventualnih vanrednih okolnosti dovesti u pitanje.

Jednostavno govoreći, izbori nisu sredstvo slabljenja, već jačanja države, iako se možemo složiti sa onima koji smatraju da naša politička kultura često nije na željenom nivou i da se izbori često koriste za rasplamsavanje najnižih strasti. No, to nije razlog da bežimo od izbora i čekamo neka mirnija vremena, jer ako to budemo čekali, bogami ćemo se načekati.

Ako su izbori u jakim državama raspisivani čak i za vreme ratnog stanja, kao onomad kad je usled ratnog vihora 1944. Ruzvelt na izborima u Americi počistio Tomasa Djuija, mi bi, ako želimo da budemo jaki, trebalo da imamo hrabrosti da im krenemo u susret, u naše istina krizno, ali ipak mirnodopsko vreme. Stoga nam se nameće zaključak da oko pitanja raspisivanja predsedničkih (i lokalnih) izbora ne bi trebalo da bude besplodnog taktiziranja i bespotrebnog odugovlačenja, već sve treba obaviti baš onako kao što je zapisano u Ustavnom zakonu.

Stoga bi trebalo zavrnuti rukave i prionuti na posao. Što u svemu tome budemo brži, spremnije ćemo dočekati i odsudnu fazu borbe za Kosovo i Metohiju, jedinstveni i sa punim legitimitetom svih političkih faktora i svih državnih institucija. U suprotnom "driblaćemo u sopstvenom šesnaestercu", pa u tom slučaju nisu isključeni ni autogolovi, što se u politici, kao i u sportu, inače dešava kad neko igra, pa se "preigra".