Опасно ускраћивање права друге стране

На ви­де­ло је иза­шла чи­ње­ни­ца да у ЕУ ни­су сви јед­на­ки, да је то­ли­ко про­кла­мо­ва­на де­мо­кра­ти­ја на ла­ба­вим но­га­ма, да се не чу­је јед­на­ко сва­ки глас и да је за­јед­ни­ца при­лич­но ја­сно по­де­ље­на на не­ко­ли­ко ка­те­го­ри­ја: осни­ва­че (још из вре­ме­на Европ­ске еко­ном­ске за­јед­ни­це), нај­моћ­ни­је чла­ни­це (пре свих Не­мач­ку, Фран­цу­ску и још увек Бри­та­ни­ју), ма­ле (оне ко­је су при­ну­ђе­не да се при­ла­го­ђа­ва­ју од­лу­ка­ма моћ­них), но­во­при­мље­не (ко­је се, прак­тич­но, ни за шта не пи­та­ју) и, као по­себ­ну ка­те­го­ри­ју, чла­ни­це не­ка­да­шњег Вар­шав­ског пак­та. 

По ре­чи­ма Оле­га Бон­да­рен­ка, ди­рек­то­ра ру­ског Фон­да за про­гре­сив­ну по­ли­ти­ку, „истин­ску со­ли­дар­ност с Ен­гле­зи­ма у слу­ча­ју Скри­па­ља ви­де­ли смо са­мо од стра­не САД”. „Та­мо су не­по­жељ­ни­ма про­гла­си­ли укуп­но 60 ру­ских ди­пло­ма­та, да­кле чак тро­стру­ко ви­ше не­го и у са­мој Бри­та­ни­ји. Оста­ли су се за­др­жа­ли на фор­мал­ним из­ра­зи­ма по­др­шке, от­ка­зу­ју­ћи го­сто­прим­ство тек по­не­ком од по­ме­ну­тих”, на­гла­сио је он. Не­мач­ка као ли­дер ЕУ, на при­мер, за­др­жа­ла се на про­те­ри­ва­њу са­мо че­ти­ри слу­жбе­ни­ка ру­ске ам­ба­са­де.

Са та­квом ЕУ су­о­ча­ва се ових да­на Ру­си­ја. На­и­ме, ка­кав год био ко­на­чан ис­ход дра­ме у Сол­збе­ри­ју, по­де­ла не­ће би­ти пре­ва­зи­ђе­на, а још ма­ње пре­не­брег­ну­та. Чак ни ка­да (или ако) Бри­тан­ци на­пу­сте са­да­шње дру­штво. И то у тре­нут­ку ка­да су Ру­си ве­ли­ком ве­ћи­ном по­твр­ди­ли же­љу да их ак­ту­ел­ни пред­сед­ник Вла­ди­мир Пу­тин пред­во­ди и у на­ред­них шест го­ди­на. Мо­скви пре­о­ста­је да, у скла­ду са го­ре на­ве­де­ном ка­те­го­ри­за­ци­јом, устро­ји Ми­ни­стар­ство ино­стра­них по­сло­ва и оста­ле слу­жбе и отво­ри по­себ­на оде­ље­ња за сва­ку од ових гру­па. Раз­де­ље­на Евро­па, по­го­то­во што ни­су све др­жа­ве при­ста­ле на дик­тат из Бри­се­ла, сва­ка­ко ће би­ти лак­ши за­ло­гај. 

Ру­ска спољ­на по­ли­ти­ка и до са­да је би­ла при­ла­го­ђе­на чи­ње­ни­ци да на на­шем кон­ти­нен­ту ни­су сви јед­на­ки и да је то­ли­ко про­кла­мо­ва­на европ­ска де­мо­кра­тич­ност при­лич­но рас­те­гљи­ва ка­те­го­ри­ја. Ка­ко су пре­не­ли по­је­ди­ни ме­ди­ји на за­па­ду, о истин­ском за­јед­ни­штву у ЕУ ви­ше не мо­же ни би­ти ре­чи. Већ и са­ма чи­ње­ни­ца да се Не­мач­ка јед­но­га да­на при­кло­ни­ла осу­ди Ру­си­је да би ко­ли­ко су­тра­дан са њом пот­пи­са­ла уго­вор о на­став­ку из­град­ње га­со­во­да „Се­вер­ни ток” нај­бо­ље го­во­ри о то­ме ка­квим се ин­те­ре­си­ма ру­ко­во­де европ­ске др­жа­ве – сва­ка за се­бе. Слич­но је и са Фран­цу­ском и пред­сто­је­ћом по­се­том пред­сед­ни­ка Ема­ну­е­ла Ма­кро­на Мо­скви.

Не тре­ба ни сум­ња­ти да је лек­ци­ја „Скри­паљ” ва­жни­ја Пу­ти­ну не­го ње­го­вим ко­ле­га­ма на За­па­ду. Би­ло у до­но­ше­њу од­лу­ке да и по­сле 2024. оста­не на че­лу др­жа­ве, би­ло у про­на­ла­же­њу аде­кват­ног на­след­ни­ка.

На кра­ју, глав­но пи­та­ње ви­ше и ни­је – ко је отро­вао ру­ско-ен­гле­ског аген­та, већ са ко­јим ци­љем је то учи­ње­но. Вре­ме­на ка­да су „тај­не по­ру­ке” би­ле то­ли­ко тај­не да их је знао са­мо је­дан чо­век одав­но су за на­ма. Не­ма сум­ње да је не­срећ­ни Скри­паљ оно што је знао јед­на­ко пре­но­сио и Ру­си­ма и Ен­гле­зи­ма. Упра­во та­ко и тре­ба ту­ма­чи­ти чи­ње­ни­цу да је би­ло ка­кав при­ступ ње­го­вој бо­ле­снич­кој по­сте­љи те­жи од ула­ска у не­ку ну­кле­ар­ну ла­бо­ра­то­ри­ју.