Opasno uskraćivanje prava druge strane

Na vi­de­lo je iza­šla či­nje­ni­ca da u EU ni­su svi jed­na­ki, da je to­li­ko pro­kla­mo­va­na de­mo­kra­ti­ja na la­ba­vim no­ga­ma, da se ne ču­je jed­na­ko sva­ki glas i da je za­jed­ni­ca pri­lič­no ja­sno po­de­lje­na na ne­ko­li­ko ka­te­go­ri­ja: osni­va­če (još iz vre­me­na Evrop­ske eko­nom­ske za­jed­ni­ce), naj­moć­ni­je čla­ni­ce (pre svih Ne­mač­ku, Fran­cu­sku i još uvek Bri­ta­ni­ju), ma­le (one ko­je su pri­nu­đe­ne da se pri­la­go­đa­va­ju od­lu­ka­ma moć­nih), no­vo­pri­mlje­ne (ko­je se, prak­tič­no, ni za šta ne pi­ta­ju) i, kao po­seb­nu ka­te­go­ri­ju, čla­ni­ce ne­ka­da­šnjeg Var­šav­skog pak­ta. 

Po re­či­ma Ole­ga Bon­da­ren­ka, di­rek­to­ra ru­skog Fon­da za pro­gre­siv­nu po­li­ti­ku, „istin­sku so­li­dar­nost s En­gle­zi­ma u slu­ča­ju Skri­pa­lja vi­de­li smo sa­mo od stra­ne SAD”. „Ta­mo su ne­po­želj­ni­ma pro­gla­si­li ukup­no 60 ru­skih di­plo­ma­ta, da­kle čak tro­stru­ko vi­še ne­go i u sa­moj Bri­ta­ni­ji. Osta­li su se za­dr­ža­li na for­mal­nim iz­ra­zi­ma po­dr­ške, ot­ka­zu­ju­ći go­sto­prim­stvo tek po­ne­kom od po­me­nu­tih”, na­gla­sio je on. Ne­mač­ka kao li­der EU, na pri­mer, za­dr­ža­la se na pro­te­ri­va­nju sa­mo če­ti­ri slu­žbe­ni­ka ru­ske am­ba­sa­de.

Sa ta­kvom EU su­o­ča­va se ovih da­na Ru­si­ja. Na­i­me, ka­kav god bio ko­na­čan is­hod dra­me u Sol­zbe­ri­ju, po­de­la ne­će bi­ti pre­va­zi­đe­na, a još ma­nje pre­ne­breg­nu­ta. Čak ni ka­da (ili ako) Bri­tan­ci na­pu­ste sa­da­šnje dru­štvo. I to u tre­nut­ku ka­da su Ru­si ve­li­kom ve­ći­nom po­tvr­di­li že­lju da ih ak­tu­el­ni pred­sed­nik Vla­di­mir Pu­tin pred­vo­di i u na­red­nih šest go­di­na. Mo­skvi pre­o­sta­je da, u skla­du sa go­re na­ve­de­nom ka­te­go­ri­za­ci­jom, ustro­ji Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih po­slo­va i osta­le slu­žbe i otvo­ri po­seb­na ode­lje­nja za sva­ku od ovih gru­pa. Raz­de­lje­na Evro­pa, po­go­to­vo što ni­su sve dr­ža­ve pri­sta­le na dik­tat iz Bri­se­la, sva­ka­ko će bi­ti lak­ši za­lo­gaj. 

Ru­ska spolj­na po­li­ti­ka i do sa­da je bi­la pri­la­go­đe­na či­nje­ni­ci da na na­šem kon­ti­nen­tu ni­su svi jed­na­ki i da je to­li­ko pro­kla­mo­va­na evrop­ska de­mo­kra­tič­nost pri­lič­no ras­te­glji­va ka­te­go­ri­ja. Ka­ko su pre­ne­li po­je­di­ni me­di­ji na za­pa­du, o istin­skom za­jed­ni­štvu u EU vi­še ne mo­že ni bi­ti re­či. Već i sa­ma či­nje­ni­ca da se Ne­mač­ka jed­no­ga da­na pri­klo­ni­la osu­di Ru­si­je da bi ko­li­ko su­tra­dan sa njom pot­pi­sa­la ugo­vor o na­stav­ku iz­grad­nje ga­so­vo­da „Se­ver­ni tok” naj­bo­lje go­vo­ri o to­me ka­kvim se in­te­re­si­ma ru­ko­vo­de evrop­ske dr­ža­ve – sva­ka za se­be. Slič­no je i sa Fran­cu­skom i pred­sto­je­ćom po­se­tom pred­sed­ni­ka Ema­nu­e­la Ma­kro­na Mo­skvi.

Ne tre­ba ni sum­nja­ti da je lek­ci­ja „Skri­palj” va­žni­ja Pu­ti­nu ne­go nje­go­vim ko­le­ga­ma na Za­pa­du. Bi­lo u do­no­še­nju od­lu­ke da i po­sle 2024. osta­ne na če­lu dr­ža­ve, bi­lo u pro­na­la­že­nju ade­kvat­nog na­sled­ni­ka.

Na kra­ju, glav­no pi­ta­nje vi­še i ni­je – ko je otro­vao ru­sko-en­gle­skog agen­ta, već sa ko­jim ci­ljem je to uči­nje­no. Vre­me­na ka­da su „taj­ne po­ru­ke” bi­le to­li­ko taj­ne da ih je znao sa­mo je­dan čo­vek odav­no su za na­ma. Ne­ma sum­nje da je ne­sreć­ni Skri­palj ono što je znao jed­na­ko pre­no­sio i Ru­si­ma i En­gle­zi­ma. Upra­vo ta­ko i tre­ba tu­ma­či­ti či­nje­ni­cu da je bi­lo ka­kav pri­stup nje­go­voj bo­le­snič­koj po­ste­lji te­ži od ula­ska u ne­ku nu­kle­ar­nu la­bo­ra­to­ri­ju.